ГЛАД

ГЛАД, недостатак хране услед неродице, рата и других разлога који изазива озбиљне здравствене и друштвене поремећаје. Екстензивна пољопривреда, суше, град, слана, поплаве изазивале су у средњем веку неродице, које су лако доводиле до глади. Исто тако ратови, јер су обично вођени лети, па је војска уништавала жито на пољима, а глађу исцрпљивала посаде опседнутих градова. Средњовековни човек живео је у сталном страху од г. Оскудан је био његов јеловник, а током гладних година јели су се жир, корење, трава, лишће, кора од дрвета. Средњовековни свет схватао је г. као божју казну због људских грехова. Г. је обично наступала у пролеће, када би се потрошиле залихе које су држане у житним јамама.

Подаци о г. за средњовековну Србију односе се на период од XIII до XV в. У томе погледу, није била изузетак од осталих земаља. Вести о г. налазе се у житијима, летописима, записима и дубровачким архивским документима. Најранији податак о г. у српским земљама односи се на време од 1202. до 1205, на доба борби за престо између Немањиних синова Стефана и Вукана. Доментијан у Житију Светог Симеона пише да је у српску земљу дошао „иноплеменик звани глад ... стрељајући без стреле и бодући без копља и секући без мача ... и кољући без ножа...сва наша земља беше пуна мртваца...и због грехова наших не могаху их ни гробари погрепсти, само их једва смештаху у житне рупе." Теодосије, један од најбољих српских средњовековних писаца, у Житију Светога Саве, за исти период навео је да је српска земља, „пропадајући до краја од глади због неорања, тако да су се многи разишли по туђој земљи." На почетку XIV в. завладала је г. због рата између Србије и Дубровника и између браће -- краља Милутина и краља Драгутина. У потрази за храном, становништво из кршевитих крајева спуштало се према приморским градовима. Они су водили бригу о исхрани сопственог становништва, па су, после жетве, набављали жито у разним земљама средоземног подручја и, током године, делили га, али само своме становништву, по цени набавке увећане за трошкове довоза. Забрањивали су, ограничавали или делимично допуштали продају житељима из залеђа. Тако су 1303. дозволили да се „Словенима" прода једна четвртина довезеног жита. Током XIV в., г. је харала Европом, којом је беснео Стогодишњи рат (1337--1453) између Француске и Енглеске, и куга, или „Црна смрт", која је 1348--1350. однела трећину европског становништва. У време провале Каталонске компаније од 1307. до 1309. г. је харала околином Свете горе и суседним крајевима. Један ученик архиепископа Данила II записао је да је „цео род људски гинуо од глади... и почеше, дакле, људи и све животиње скончавати од глади. Јер умрлим мајкама деца сисајући дојке сама умираху." Људи су јели траву, падали су као пијани, исцрпљени нису могли да гледају. Због ратова, г. је било у српским земљама између 1318. и 1330. У гладним годинама некретнине су продаване знатно јефтиније. У попису имања Богородице у Тетову око 1346. забележено је да је „њива... купљена за двадесет каблова жита у гладно време, и преузесмо мех сирења и полутку сланине." Чим је умро цар Душан 1355, у Србији су наступиле нередовне прилике и избила је г.: „По смрти цара Стефана Душана бист гладна година", забележено је у Сеченичком летопису. На то време односи се и белешка да је била таква г. „каква није била од створења света."

Права српска агонија почела је Маричком битком 1371. Турским провалама разорена је пољопривредна производња, а мирно ратарско становништво покренуто је са вековних огњишта. Старац Исаија дочарао је то време речима: „Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постања света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде." Г. је било и осамдесетих година XIV в., а 1394. харала је у Цариграду, да би следеће године гладни из залеђа притискали Дубровник. Због сукоба у Босни, на дубровачку територију пристизали су гладни, којима су градске власти 1416. давале за два динара хлеба по особи. Константин Филозоф пише да после смрти деспота Стефана Лазаревића (19. VII 1427) „беху глади и чести земљотреси и помори." Дубровачке власти 1437. делиле су храну гладним избеглицама које су биле пред градским вратима. У Србији је било нарочито тешко између 1453. и 1456. По подацима извора, година 1453. била је неродна, јер је слана уништила усеве. Следеће године султан Мехмед II прекинуо је освајање Српске деспотовине, јер није имао хране за војску. Тада је у Босни владала „глад највећа" (fames extrema). У то време дубровачки поморци су, о трошку Општине, пребацивали гладне у Апулију и друге крајеве. Још теже је било 1456, јер је г. захватила све балканске земље, укључујући и Турску и Угарску. Српски летописац забележио је да је била „јака глад свуда". Како су обично уз г. ишле болести, те године избила је куга.

После пропасти српске средњовековне државе 1459. било је такође гладних година и јављале су се током целог периода турске власти. Што се тиче, пак, средњег века, могло би се рећи да је, просечно узевши, свака деценија имала по неку гладну годину. Г. су подстицале миграције становништва према богатијим крајевима и градским средиштима. Прекретницу у исхрани становништва Европе, па и Србије, представљало је откриће Америке крајем XV в. Из ње су стигли кукуруз, кромпир, пасуљ, парадајз, паприка и други прехрамбени производи. У Србију, међутим, нису стигли брзо него током наредних столећа. Међу српским становништвом нарочито се раширила употреба кукурузног брашна и пасуља, што је, бар делимично, ублажило г.

М. Спремић

Прве деценије власти Османског царства на простору Балканског полуострва у више наврата су доносиле ратове, пустошења, г. и болести. Велика г. погодила је Херцеговину 1518, а 1526. у време Мохачке битке османске трупе су опустошиле Барању, крајеве између Дунава и Тисе, Бачку и Срем, па су завладали г. и куга. Нове неприлике биле су у време Кипарског рата (1570--1573). О г. у Србији 1571. сведочи запис из Новог Брда: „И в то време беше туга от Турк, и глад велика по васеи земли, чловек чловека да попере. От Солуна сол вожаху те менаху за жито, мером колико жита, толко и сол, и не хтеаху примати сол за жита." О г. у Старој Србији 1575. говори запис из манастира Свете Тројице: „И в то време и лета би крепка глад и насилованије љуто и погуби от Исмаилтјани, јакоже нест јазик казати можно таково зло и озлобленије." Као страховита појава г. је покретала и миграциона кретања. Погођено тешком г. 1584. становништво које је живело у околини манастира Драговића у Далмацији иселило се у Угарску пошто су чули „да је сва земља мађарска прекрасна и лепа, житородна и плодоносна, испуњена сваким обиљем". О г. у Србији сведочи и запис из 1587. сачуван у Богушевцима код Призрена: „И бист теи године глад от истока до запада по всеи земли; и на вскресеније Христово паде снег." Г. је у неколико наврата погађала крајеве у којима су живели Срби у време Дугог рата (1593--1606). О г. у северним деловима данашње Црне Горе сведочи запис из манастира Свете Тројице код Пљеваља из 1593.

Страховита г. је била у Бачкој 1605. па летописац сведочи да тада „отац чедо за хлеб продаваше, и син оца, и кум кума, и брат брата". У крајевима око Ужица, као и у Источној Босни око Власенице 1608. прилике су биле толико тешке да су људи умирали од г. О г. наредних година сведоче записи из околине Пљеваља и манастира Милешеве (1623), као и манастира Лепавине у околини Копривнице (1629). Страховите г. и епидемије куге пратиле су Кандијски рат (1645--1669). „Г. велик" се помиње већ 1647, Далмација је страдала 1648, када се г. помиње и на Фрушкој гори, а 1649. Шибеник и околину погодила је и куга. Поткрај дугогодишњег рата нарочито је било тешко, па 1667. „бист гладна година", „не би жита ни мало" и „расели се западна страна" (Далмација). Тешка је била 1676. када је снег пао у априлу и изазвао помор стоке и уништио усеве. Морејски рат (1683--1699) донео је нове тешке и гладне године, нарочито у периоду 1685--1690. Један запис непознатог аутора из 1685. говори: „Тогда беше велики глад по тој земљи, умираху чловеци од глади." Из 1686. датира запис из Бистрице код Нове Вароши: „И ва то време беше рат велик по васој земли, и глад велик, и иде турска воиска за Никшиће." У манастиру Пакра у Славонији наилазимо на помене несташице „хране и леба по свој земљи српској". Велика г. је владала тих година у Босни, а посебно се осетила 1690. када су људи, да би преживели, јелу кору с дрвећа, винову лозу, псе и мачке, а било је и случајева канибализма: „У Сараеву изидоше дица матер мартву; у Бањој Луци кога би обисили, обноћ би га гладни људи свега изили." Г. је те године било и око Никшића, у Дробњацима, око Дечана, а пострадали су и они Срби који су под патријархом Арсенијем Чарнојевићем прешли у Угарску.

Рат, г. и суша узели су свој данак и 1696. када пострадаше крајеви у Србији, Херцеговини, око Сарајева и Ораховице у Славонији. Када је током Ракоцијевог устанка (1703--1711) опустошена Бачка, много Срба је побијено, мноштво побегло у Срем, а преостали су се суочили са тешком оскудицом и г. Она је 1710. погодила Херцеговину, 1714. Славонију, а 1715. Горски котар, о чему сведоче записи из манастира Гомирје. Узмичући пред хабзбуршким трупама у време Аустријско-турског рата (1716--1718), Турци су пустошили Срем и Банат, па је у тим крајевима било г. Г. је 1720. подстакла сеобу Дробњака у крајеве око Ужица, а у наредним деценијама је у више наврата погађала Црну Гору (1723, 1749, 1750). Године 1763. „не роди жито ни вино ни воће никако, и би велике глади у Херцеговини". Крајем XVIII и почетком XIX в. гладовало се у Лици („много паде кише и бист глад") 1781, затим су ову област погодиле велика суша и г. 1782--1784, а 1803. летописац сведочи да нема „ни купуса ни граха" и да влада „глад достојан плача".

Г. је поново забележена у Лици 1807. и 1815. Лето 1817. „врло јест чудно било, што није било одавна" па завлада г. у Србији „и у свој турској земљи". У Босни и Херцеговини се гладовало 1818, у околини Скопља 1831, Северној Далмацији 1835, Босни и Србији 1839, у крајевима око Колашина 1840, Лици 1842, Далмацији 1847--1848. Петар Петровић Његош пише 1846. у писму Јеремији М. Гагићу: „У нас је ову годину суша да је такве не памти садашњи нараштај: њиве ни своја сјемена нијесу донијела, народ је цио без жита, -- ово је горе но куга." Крајеве који су пострадали током Црногорско-турског рата 1852. погодила је страховита суша 1853. и 1854. што је изазвало г. и пресељење великог броја Црногораца у Србију. Григорије Божовић је писао: „И кад су родне године Црна Гора, при досадањем начину привређивања, није могла бити сита. Просто за то што њена поља не могу да даду довољно хране, нити опет на кршима сељак може држати толику стоку да га она исхрани." Незапамћена суша и г. погодили су Банат 1863, па је доста Срба прешло преко Дунава у Србију.

Са већом распрострањеношћу плоднијих пољопривредних култура, попут кукуруза и кромпира, напретком пољопривредних техника и развојем саобраћаја, због чега су ретко који крајеви остајали изоловани, од друге половине XIX в. г. се ређе јављала, а била је слабијег интензитета и односила је мање живота. Током I светског рата гладовало се у Црној Гори, Далмацији, Херцеговини и Босни. Г. је нарочито погодила Далмацију након што је улазак Италије у рат (1915) блокирао њене правце снабдевања са мора. Деца из сиромашних породица у унутрашњости Далмације упућивана су у Славонију како би се могла прехранити. Након I светског рата хиљаде људи из Далмације, Херцеговине, Црне Горе и Боке которске прешле су у плодније крајеве у склопу аграрне реформе. Ипак, у међуратном периоду било је неколико гладних година. У Херцеговини 1927, у Лици 1929, а у Далмацији, Босни и Западној Херцеговини 1935, када у тим крајевима пуних осам месеци није падала киша. Рудолф Бићанић пише да је 1935. обишао крајеве од Бањалуке до Мостара, па од Мостара до Сплита и Дрниша, боравећи у најзабитијим селима и разговарајући са људима „који живе као у медвеђем брлогу", и закључио да „над тим крајевима непрестано лебди сабласт глади". Током II светског рата гладовало се у готово свим деловима окупиране југословенске територије, као и на ослобођеним подручјима. Проблеми са исхраном почели су већ у зиму 1941/42, а тако је било и у окупираном Београду. Иако је након II светског рата било тешких и сушних година г. се у обиму у којем је то било у ранијим епохама није појављивала. Тек су распад Југославије и ратови који су га пратили довели до проблема у исхрани и гладовања, које је нарочито захватило избегличку популацију.

М. Гулић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Богић, Прилози за историју и географију исхране у Југославији за раздобље од 1923. do 1925. год и прилози за историју и географију глади на територији Југославије од XII века до данас, Бг 1939; К. Јиречек, Историја Срба, II, Бг 1952; П. Петровић Његош, Писма, III (1843--1851), Бг 1955; Д. Динић Кнежевић, Миграције становништва из јужнословенских земаља у Дубровник током средњег века, Н. Сад 1995; Р. Радић, „Глад у српским земљама XIII--XV века", ЛЗ, 1999, 39; Г. Везмар, „Глад у Лици 1929. године", Љетопис Српског културног друштва „Просвјета", 2001, 6; Р. Радић, Из Цариграда у српске земље. Студије из византијске и српске историје, Бг 2003; М. Максимовић, „Глад каква се није памтила", Политика, 4. VII 2004; М. Спремић, „Јело и пиће", у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Бг 2004; Н. Милићевић, Д. Никодијевић, Свакодневни живот под окупацијом 1941--1944. Искуство једног Београђанина, Бг 2011; Н. Милићевић, „О исхрани у окупираном Београду 1941--1944", ТИ, 2012, 2; Ф. Шкиљан, Први свјетски рат у Далмацији (1914--1918), Сплит--Дубр. 2014.