ГИМНАСТИКА

ГИМНАСТИКА (грч. gumnavzesqai: вежбати), телесне вежбе и методски поступци за складан телесни развој, усавршавање моторичких способности, јачање здравља, развијање покретљивости, повећавање снаге, брзине покрета и издржљивости. Као таква, део је образовног система, такође и спортска грана, један од три базична спорта уз атлетику и пливање. Све старе цивилизације, попут кинеске, индијске и египатске, познавале су неку врсту телесних вежби претеча данашње г., а прави процват доживела је у античкој Грчкој када је велика пажња поклањана једнако развоју духа и развоју тела. Посебно место г. је имала на многим светковинама укључујући и оне у Олимпији (Олимпијске игре). У Римском царству г. је постала део војне обуке, а после пада Рима није се помињала све до XVIII в. када се Француз Жан Жак Русо у делу Емил, или о васпитању (1762) заложио за примену природних облика кретања као саставних делова васпитавања. Своју праксу коју је примењивао у настави Немац Јохан Кристоф Фридрих Гутс Мутс преточио је у први гимнастички уџбеник Гимнастика за младе (1793). Почетком XIX в. Немац Фридрих Лудвиг Јан увео је г. у припреме пруских војника за рат против Наполеона, касније је у вежбање увео и справе (вратило, разбој, греда) и стога се сматра оцем модерне г. У исто време Швеђанин Пер Хенрик Линг представио је свој гимнастички систем погодан за педагошку, медицинску, војну и естетску сврху, те постао управник Централног краљевског гимнастичког института, отвореног 1813. Чех Мирослав Тирш је средином XIX в. створио свој систем телесног и естетског вежбања, те 1862. у Прагу основао Прво соколско друштво, а његов гимнастички систем и соколство одиграли су велик утицај у развоју г. на тлу некадашње Југославије и у данашњој Србији.

У Српској гимназији у Новом Саду 1853. уведени су факултативни часови г. захваљујући директору Ђорђу Натошевићу, а 1864/65. г. је уведена у програм свих српских основних школа у Угарској. За г. и телесни одгој залагали су се Јован Јовановић Змај 1863. као управник Текелијанума (дом српских ђака и студената у Пешти), др Лаза Костић, који је 1874. постао председник Јачачке, ватрогасне и веслачке задруге у Великом Бечкереку, као и др Милан Јовановић Батут, „справар" овог друштва. Захваљујући Јовану Стерији Поповићу је 1848. одлучено да се у гимназијама у Србији од I до VI разреда ванредно предаје „телоупражњеније", 1868. министар просвете Димитрије Матић упутио је Распис свим школама да сваке недеље одреде 3--4 часа за г. и да то обаве ван школског времена. Уз Распис је ишло и Упутство за телесно вежбање, али одзив је био слаб, а озбиљнo се радило само у школама у којима су г. предавали учитељи школовани у иностранству.

За родоначелника г. у Србији сматра се сликар Стеван Тодоровић. Подучавао је мачевање и г. у Сликарској школи (коју је основао 1857), што је довело до оснивања Првог српског друштва за г. и борење крајем 1881. и почетком 1882. У њему се вежбало по немачком систему све до 1891. када је под утицајем соколства прихваћен Тиршов гимнастички систем и друштво променило име у Београдско гимнастичко друштво „Соко". Традиционалисти, који су заступали немачки систем, издвојили су се 1892. и основали Грађанско гимнастичко друштво „Душан Силни", које је убрзо променило име у Витешко друштво „Душан Силни", а до измирења је дошло 1910. када су се сва соколска друштва и сва друштва „Душан Силни" ујединила у Савез српских соколских друштава „Душан Силни".

Приручник за гимнастику Атанасија Поповића, пропагатора г., штампан је 1898. Одлуком Министарства просвете 1908. основана је Државна гимнастичка школа у Београду с циљем да образује учитеља г. за средње школе, а на захтев Министарства просвете 1911. Чешки соколски савез послао је девет предњака за учитеље соколске г. у Београду, Крагујевцу, Пожаревцу, Шапцу, Нишу, Крушевцу, Ужицу, Пироту и Ваљеву. Они су били заслужни за увођење соколског система у школе, а слетови, јавни часови и академије били су показни резултат њиховог рада. После I светског рата и стварања Краљевине СХС, на Првом соколском сабору у Новом Саду 28. VI 1919. основан је уједињени Соколски савез Краљевине СХС, који је 1920. променио име у Југословенски соколски савез (од 1929. Сокол Краљевине Југославије). Између два рата Соколски савез је, за све узрасне категорије становништва у градовима и селима, био носилац развоја телесног вежбања и г. као спорта, те организатор учешћа ових спортиста на олимпијским играма и светским првенствима. Југословенски гимнастичари, све такмичари словеначког Сокола, током тог периода су на олимпијским играма 1924, 1928. и 1936. освојили осам олимпијских медаља (три златне, две сребрне и три бронзане), а међу њима био је и Леон Штукељ, најуспешнији југословенски олимпијац са три златне, једном сребрном и две бронзане медаље (једном у екипном вишебоју).

Соколски живот 1941. прекинуо је II светски рат, а по његовом завршетку о г. су бринули Одбор за г. Фискултурног савеза Југославије (1945--1948), Гимнастички савез Југославије (1948--1951) и Савез за телесно васпитање „Партизан" (1951--1962), све док 1962. у Београду није поново формиран Гимнастички савез Југославије. Сви они имали су и републичке и покрајинске организације, а од 2006. о развоју г. као спорта и наступима на међународним такмичењима бригу води Гимнастички савез Србије. И у том периоду најуспешнији такмичари били су из Словеније, а Мирослав Церар једини је освајао медаље на највећим такмичењима, укључујући две златне на коњу с хватаљкама (1964, 1968) и бронзану на разбоју (1964).

Г., као спорт, у XX в. доживела је велике промене и популарност у целом свету, а о њеном развоју брине Међународна гимнастичка федерација (МГФ; Fédération Internationale de Gymnastique), основана 1881. Гимнастичка такмичења за мушкарце одржана су на свим олимпијским играма, од првих у Атини 1896, а за жене од 1928 (сем 1932). Светска првенства за мушкарце одржавају се од 1903, а за жене од 1934, док се европска првенства одржавају од 1957. за мушкарце и жене. На Олимпијским играма у Хелсинкију 1952. гимнастички програм добио је облик који важи и данас: вишебој, који чине вежбе у партеру, на вратилу, разбоју, коњу с хватаљкама, круговима и прескок у мушкој екипној и појединачној конкуренцији; вишебој с вежбама у партеру, на греди, двовисинском разбоју и прескоку у женској екипној и појединачној конкуренцији.

После Светског првенства 1954. сва гимнастичка такмичења одржавају се у дворанама, а први пут за Олимпијске игре у Минхену 1972. МГФ је одредила квалификационе норме за учешће -- максимално 24 земље у екипном такмичењу и по 36 најбољих гимнастичара и гимнастичарки у појединачном. Најуспешнији гимнастичари на олимпијским играма су репрезентативци СССР Лариса Латињина са 18 медаља (девет златних, пет сребрних, четири бронзане) освојених 1956, 1960. и 1964, те Николај Андријанов са 15 (седам златних, пет сребрних, три бронзане) из 1972, 1976. и 1980.

Од 1984, поред спортске или артистичке г., на олимпијским играма одржавају се такмичења у ритмичкој г. Ова грана г. само за жене, у којој је битан елемент музичка пратња и коју данас чине вежбе с конопцем, обручем, лоптом, чуњевима и траком (вијача), зачета је почетком 20-их година XX в. у СССР. МГФ је признаје за званичну гимнастичку дисциплину 1961, прво светско првенство одржано је 1963. само у појединачној конкуренцији, 1967. и у екипној, а прво европско првенство 1978. у појединачној и екипној конкуренцији. Олимпијске медаље у појединачној конкуренцији први пут додељене су 1984, а у екипној конкуренцији 1996.

Трамбулина, названа по справи конструисаној 1936, јесте гимнастичка дисциплина која је постала популарна у САД средином XX в. Међународна федерација за трамбулину основана је 1964. за време I светског првенства, а укинута 1999. када је МГФ трамбулину прихватио за званичну гимнастичку дисциплину. Већ у Сиднеју 2000. трамбулина се нашла на програму олимпијских игара. Најновије гимнастичке дисциплине под окриљем МГФ су аеробичка г., односно аеробик (колоквијални назив: фитнес) од 1996. и акробатска г. (акробатика) од 2000.

Гимнастички савез Србије од осамостаљења 2006. ради на побољшању веома лоших услова за тренинге и такмичења и омасовљењу чланства у спортској г., ритмичкој г. и аеробику. Млади такмичари још не постижу запаженије резултате на великим међународним такмичењима. Најближе европском и светском врху су такмичарке у ритмичкој г., а најбољи пласман на олимпијским играма од такмичарки из Србије остварила је ритмичарка Милена Рељин, која је 1984. у Лос Анђелесу, као репрезентативка Југославије, освојила пето место.

Ж.ивко Баљкас

У прошлости је у школама г. заузимала главно место у оквиру физичке културе. У хербартовској педагогији имала је не само здравствени него и морални и васпитни значај у формирању човековог духа. Огледала се у систематским и униформним вежбама обликовања и војничкој организацији (строј, ред). Потом су из г. произашле: вежбе обликовања (посебно јутарња г.), вежбе на справама (спортска г.) и ритмичко‑спортска г. У тежњи да се г. као наставни предмет програмски прошири и приближи дечјим интересовањима и игри назив је промењен у фискултуру, а потом у физичко васпитање. Реч „гимнастика" означава и поједине активности које подразумевају вежбање: јутарња, партерна, естетска, спортска, корективна, пливачка г.; г. ума, Макаренкова „г. понашања" итд. После античких времена г. је била занемарена. Први је Ј. Х. Песталоци увео „елементарну г. зглобова", а у XIX в. јавља се „школска г.". У XX в. добила је здравствено‑превентивни, естетски, такмичарски и рекреативни карактер.

Елементи г. као школског предмета почели су се уводити у београдске школе 1863. мада је још у Великој школи 1808. уведено „марширање и престројавање те вежбе сабљом и пушком". На позив српске владе у Србију 1863. долази и први квалификовани учитељ г. Немац Асканијус Седелмајер и у Београду отвара прву српску гимнастичку школу, а код Делијске чесме изграђено је и прво летње вежбалиште са гимнастичким справама. Захваљујући стеченом угледу, по гимназијским двориштима почела су се уређивати борилишта са разним справама (вратило, справе за пењање, греда, дрвени коњ, кругови, сталци за скакање увис, ђулад‑кугле за бацање итд.). Оно што је радио Седелмајер постепено је ушло у гимназијске програме. Године 1863. г. улази у необавезне предмете, 1868. Димитрије Матић иницира писање Упутства за телесно вежбање, а 1869. на предлог Стевана Д. Поповића, уз подршку Д. Матића, који је по други пут био министар просвете, г. је уведена као обавезан предмет у основне школе, гимназије и у учитељску школу. За учитеље који су већ били у служби организовани су дидактичко‑методички течајеви током летњег распуста, а 1871. Стеван Бајаловић из Велике школе радио је с учитељским зборовима у Чачку, Шапцу и Крагујевцу. Од 1871. уводи се „гимнастичко и војничко вежбање", а пошто су војни закони то допуштали, у наставу су се укључивали подофицири и официри (регрутна обавеза). Тако је било све до 1891. од када је постепено почео да превладава школски концепт повратка „природној г." заснованој на дечјим играма (кретања, утакмице, вежбања, јачања).

Г. је прво уведена у аустријске средње школе 1849, а 1869. и у народне школе. У Хрватској и Славонији увео ју је Фридрих Сингер 1859, а настављачи ове идеје били су претежно припадници чешког „Сокола", друштва које се ширило и на балканске земље. Часопис Сокол излазио је у Загребу 1878. Први школски програми појавили су се у Војводини 1867. после чега су следила спортска такмичења и оснивање спортских удружења. Већ 1894. суботички клуб Ahiles организовао је на Палићу „атлетско земаљско такмичење" Угарске, а исте године у Загребу се одржао течај за учитеље г. У Србији је постојао проблем с обезбеђивањем „учитеља г.", па су први учитељи у београдској гимназији 1892. били странци. Пошто су то најчешће били официри, уз г. су ишле и војне вежбе. Часови су се одржавали два пута недељно. Млађи разреди имали су просте вежбе и вежбе на справама, а од петог до осмог разреда вежбало се и мачевање и руковање пушком. Г. се тада учила и у женским школама али без вежби на справама. Од 1883. г. се прикључују и „омладинске игре". На крају школске године био је испит. Прво гимнастичко друштво коначно је формирано 1882. у Београду. Ђачко гимнастичко удружење основано је 1894. у грађанској школи у Старом Бечеју, а 1910. основано је и школско спортско друштво „Препород" у Новом Саду. Први уџбеници г. објављују се 1878 (Иван Поповић), 1898 (Атанасије Поповић) и 1904 (Сретен Пашић). У првом наставном плану прве учитељске школе у Србији 1871. уводи се назив предмета Г.

Крајем XIX в. у Европи је био популаран „шведски гимнастички систем" који у јужнословенске земље уводи „пријатељ телесног васпитања нашег српског подмлатка" Фрањо Бучар, учитељ г. у Загребу. Бучар је у Загребу 1893. преузео уређивање часописа Гимнастика, установио „учитељски гимнастички течај" и уредио три гимнастичке дворане; уређивао је и часопис Спорт, писао брошуре и посредно утицао на „свесловенске дружбе и заједнице" на Балкану, па и међу Србима. Милан Ђ. Милићевић, један од организатора школства у Србији, у својој књизи Историја педагогије (Бг 1871) наводи да се насупрот „немачкој г." која има широк круг тежих телесних вежбања појављује „шведска г." која човека посматра према његовим улогама, па је дели у четири врсте: 1. педагогијска г. (игре); 2. хигијенска г.; 3. г. мишићна (одбранска); и 4. г. естетичка; а посебно је прилагођена „г. за девојке". Уредбом за српске народне школе у Угарској из 1872. био је предвиђен посебан наставни предмет под интересантним називом Обична г. за све, а војничка за дечаке.

Све до 1907. Србија није имала никакву школу за образовање учитеља или наставника г., иако је она већ била уведена у школе. Те године је основана Гимнастичка школа, „за спремање учитеља за телесно вежбање у средњим и стручним школама". Управу је преузео Миливоје Симић, један од најугледнијих директора гимназије. Правила гимнастичке школе и Наставни план утврђени су према угледу на рад соколских друштава и искустава из Прага. Истовремено је Франтишек Хофман прихватио наставу кључних предмета, а успостављена је и сарадња са Фрањом Бучаром из Загреба. У школи је постојала и настава Основа опште педагогике (Јован Миодраговић), Историје г. (Сретен Пашић) и Методике телесног вежбања (Атанасије Поповић). У Србији су у школским програмима коришћени веома различити називи за наставне предмете из ове области: г., до 1870. па и касније; пре тога тјелоупражненије од 1845; телесно вежбање, 1881; г. и дечје игре, 1925; фискултура, 1954; физичко васпитање, од 1963. Од друге половине XX в., г. се, као саставни део, нашла у оквиру шире схваћене дисциплине, тј. наставног предмета који је унутар школског система бринуо о телесним вежбама и физичкој култури млађих нараштаја.

Н.едељко Трнавац

ЛИТЕРАТУРА: П. Предраговић, Кратка упутства за предавање гимнастике у основној школи, Бг 1873; В. Красић, Гимнастика за мушку и женску децу у српским основним школама, Пан. 1881; С. Аџић, Основно васпитање (први део: Телесно васпитање), Ниш 1892; Р. Стојаковић, „Кратак историјски преглед телесних вежбања", Учитељ, 1893/94; Ј. Стојановић, А. Зега, Упут за учитеље у основним школама, наставнике гимнастике..., Бг 1897; С. Стојковић, Физичко васпитавање и његове реформе, Бг 1897; М. Арсовић, Витешке игре и спортови, Бг 1911; Настава за гимнастику, Бг 1920; Ф. Н. Тошовић, А. Тадић, Упутства, како се граде простори и справе за телесне вежбе, Вш 1926; Д. М. Богуновић, Методика телесног васпитања детета, Зг 1931; Д. Р. Гаћић, З. Павић, Васпитање тела, Бг 1932; М. Магазиновић, Телесна култура као васпитање и уметност, Бг 1932; „Физичко васпитање кроз нови век", Учитељ, 1932, 2; Привремени уџбеник за специјалну наставу обавезног телесног васпитања, Бг 1937; Б. Јовановић, Фискултура кроз векове, Бг 1948; В. Тешић, Настава гимнастике у школама Србије до 1914. године, Бг 1954; Н. Ставрић, „Неколике речи о књизи Витешке игре и спортови из 1911. године", Настава и васпитање, 1958, 4; Н. Трујић, Физичка култура у школама Србије у деветнаестом веку, Бг 1976; Енциклопедија физичке културе, Зг 1977; Развој физичке културе у Војводини од краја 18. века до данас, Н. Сад 1981; Спортски лексикон, Зг 1984; С. Илић, Историја физичке културе, Бг 1994; Б. Мркић, Почеци спорта на тлу Војводине, Н. Сад 1996; С. Илић (ур.), 150 година организованог телесног вежбања и спорта и 125 година соколства у Србији, Бг 2008; Олимпијски вековник, Бг 2010; Спортски савез Србије -- 1945--2013, Бг 2013.

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)