ГИЛИЋ, Влатко

ГИЛИЋ, Влатко, филмски сценариста, редитељ, универзитетски професор (Подгорица, 1. I 1935). Архитектуру дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1959. Запосливши се 1964. као филмски сценограф у предузећу „Ловћен филм", имао је прилику да се упозна са радом светски познатих филмских редитеља и глумаца. За први самостални сценографски рад у филму Проверено мин-њет („Ловћен филм" и Студио „Довженко" из Кијева) добија 1965. Златну арену на Фестивалу југословенског филма у Пули. После овог успеха, као косценариста и коредитељ са Предрагом Голубовићем, реализује кратки играни филм Мала светлост („Дунав филм", 1966), те режира и неколико емисија и серијала за Телевизију Београд. У продукцији „Дунав филма" режирао је према својим сценаријима низ кратких документарних и играних филмова: Повратак на родно дрво (1968); Хомо сапиенс (1969); Хомо хомини, Затегни деле (1970); In continuo, Јуче, данас, сутра (1971); Јуда, Дан више (1972); Љубав, Моћ (1973). Кратки играни филм Ток снимио је 1971. у продукцији „Интернационалног филма" из Београда. За ове филмове добио је значајне награде: Сребрног медведа на фестивалу у Западном Берлину, Гран-при на филмским фестивалима у Оберхаузену (два пута), Лајпцигу, Белвију и Мелбурну, награде на фестивалима у Сиднеју, Тренту, Ниону, у Шри Ланки, номинацију за награду Златни глобус Удружења иностраних филмских критичара у САД, као и награде на Фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду (два пута Гран-при, два пута Велику златну медаљу Београда). Филм Љубав је у стручној анкети Института за филм из Београда проглашен за најбоље филмско остварење у југословенској кинематографији у домену краткометражне продукције. Његов опус краткометражних, те средњометражних играних и документарних филмова говори, снагом и дубином до тада непознатом у нашој кинематографији, о најважнијим темама живота, о моћи, насиљу, злу, искупљењу, љубави. После овог опуса написао је сценарија и режирао дугометражне игране филмове Кичма (југословенско-америчка коопродукција „Авала филм" и Дан Тана, 1975) и Дани од снова („Центар филм", 1980). Оба филма имала су премијеру на Канском фестивалу. Док је Кичма слика света који је прешао праг самоуништења и филм најдубљег бола, Дани од снова су филм љубави и наде. Да би остварио своје уметничке визије, Г. проналази нове и изненађујуће, јединствене и непоновљиве филмске форме. Иза оригиналности форме његових филмова назире се уметничко уверење да свака стваралачка идеја захтева свој аутентичан, непоновљив облик. Зато он спада међу оне филмске уметнике који су, стварајући свој опус, истовремено развијали филмску уметност и њен језик. После 1980. написао је низ изузетних сценарија, али и поред непрестаних напора није успео да дође до средстава за њихову реализацију. Уметник награђиван на свим континентима, чији је филмски опус критичар америчке телевизије Ен-Би-Си сврстао међу педесет најзначајнијих у досадашњој историји филма и чији се филмови чувају у Музеју модерне уметности у Њујорку, доживео је да његов стваралачки пут буде заустављен у тренутку када је требало да досегне врхунац. Од тада траје његов протест због немогућности да сними нови филм, током којег је одбио све награде и јавна признања, као и појављивање у медијима. Једино место где говори о филму и режији од када је изгубио могућност да ствара филмове су универзитети, пре свега Академија уметности у Новом Саду, на којој, као један од оснивача катедре за режију, предаје од 1978. Развијајући целог живота свој раскошни уметнички дар и редитељска умећа, стекао је способност да код младих препозна таленат и да га усмери на пут истинске уметности. Држао је предавања и на више иностраних универзитета, међу којима у Оксфорду и Кембриџу, а од 2000. предаје и на Факултету ликовних уметности у Цетињу.

ЛИТЕРАТУРА: N. Sayre, „Shorts by Vlatko Gilic", The New York Times, 18. I 1974; Р. Мунитић, О документарном филму, Бг--Зг 1975; C. Champlin, „How does he like it so far?", Los Angeles Times, 20. V 1977; R. Reed, „At Cannes, crocs are comedy relief", Daily news, New York, 22. V 1977; М. Кодемо, „Међу великанима", Вечерње новости, 19. III 2001; Р. Лазић, Уметност редитељства, Н. Сад 2003.

Ж. Поповић