ГЕТИТ

ГЕТИТ, минерал гвожђа састава FeO(OH). Боје је мрке до мрко-црне, ређе црне, огреба жутог до мрког. Металичне је, полудијамантске, земљасте сјајности, свиласте када се јавља у влакнастим агрегатима. Прозрачан је у танким пресецима. Савршене је цепљивости, тврдине 5--5,5 по Мосовој скали, специфичне масе 4,2--4,3. Кристалише ромбично. Обично се јавља у карактеристичним гроздастим и бубрежастим формама које често на попречним пресецима показују концентричне игличасте до влакнасте агрегате. Такође се јавља у облику земљастих, масивних и радијално зракастих агрегата, у форми сферолита, оолита и сталактита, а образује и псеудоморфозе по пириту заједно са лимонитом. Углавном настаје седиментно у морским и језерским басенима. Чест је у оксидационим зонама сулфидних лежишта, тзв. „гвозденим шеширима", а може се образовати и распадањем ултрабазичних стена богатих гвожђевитим минералима. У ретким случајевима настаје нискотемпературно хидротермално. Користи се као руда за добијање гвожђа. Назив је добио по немачком књижевнику Ј. В. Гетеу, који се, поред осталих наука, интересовао и за геологију и својевремено оформио једну од највећих колекција минерала и стена у Европи. У Србији се јавља на више места у оолитним рудама гвожђа у околини Аранђеловца, Тополе, на Гледићким планинама, Косову и Метохији итд. Сматра се да су ове руде гвожђа на већини места образоване латеритским распадањем ултрабазичних стена при посебним условима топле и влажне климе и, делом, преталожавањем у суседне морске средине.

ЛИТЕРАТУРА: М. Протић, „Минералошко-геолошка студија оолитних руда гвожђа Србије", Геолошки анали Балканског полуострва, 1956, 24; М. Илић, Специјална минералогија -- други део, Бг 1978; С. Јањић, П. Ристић, Минералогија, Бг 1995.

А. Пачевски