ГЕРШИЋ, Глигорије Гига

ГЕРШИЋ, Глигорије Гига, правник, универзитетски професор, политичар (Бела Црква, 29. VI 1842 -- Београд, 8. III 1918). Студирао права у Бечу (1858--1861) и Пешти (1861--1862). За професора на Великој школи постављен 1866, био отпуштен из службе због учешћа на скупштини Уједињене омладине српске, одржаној 1868. у Београду. Исте године је враћен на место професора Велике школе. С прекидима због отпуштања из политичких разлога или због обављања високих државних функција, професор на Великој школи, што у сталном што у хонорарном својству, био је све до 1904. У периоду постојања Велике школе (1863--1905) био је, заједно с професором Стојаном Марковићем, професор који се најдуже задржао у тој установи. Током професорског стажа предавао је неколико предмета: Римско право, Међународно право, Енциклопедија права, Опште државно право с погледом на јавно право Србије, Латински језик и Латински класици. Био је одличан познавалац латинског и неколико светских језика. Сматра се родоначелником науке о међународном праву у српској правној науци.

Бавио се политичким и публицистичким радом. Један је од оснивача омладинске дружине Преоднице и Уједињене омладине српске. Био је сарадник Српског дневника и Заставе, те један од покретача политичког листа Видело, органа Напредне странке. До 1880. припадао је Либералној странци, када се одвојио од Јована Ристића и постао 1881. један од оснивача Радикалне странке. У две радикалске владе Саве Грујића (19. X 1887 -- 14. IV 1888. и 2. II 1889 -- 16. III 1890) био је министар правде. Као главни теоретичар Радикалне странке учествовао је у изради Радикалског устава од 1888. Међутим, уместо Г., који је био „много јачи у теорији права него у законодавној техници" (С. Јовановић), главни експерт уставотворног одбора постао је Милован Миловановић. Г. је био у другој влади Саве Грујића као министар правде задужен за израду органских закона које је требало донети на основу Устава од 1888. Последњи пут био је министар правде у влади Николе Пашића (11. II 1891 -- 21. III 1892), када је имао тешку дужност да у Народној скупштини брани протеривање краљице Наталије из земље. У два маха (1889--1894. и 1901--1907) био је члан Државног савета, а под Уставом од 1901. сенатор (1901--1903). Пензионисан је 1907, био је ректор (1898--1899) и проректор (декан) на Великој школи, члан Српског ученог друштва (од 1869) и Српске краљевске академије (дописни члан постао је 1888, а редовни 1890), те члан Југословенске академије у Загребу. У време српско-турских ратова (1876--1878) био је правни саветник српске владе за питања међународног права.

Био је изузетно плодан правни писац и публициста. Највећи број расправа му је из области међународног јавног права (Поглед на међународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра, Бг 1893; Данашње дипломатско и консуларно право, 1, Бг 1898) које је и најдуже предавао на Великој школи, и за које је сам рекао да му је био најомиљенији предмет. Међународно јавно право је схватао не као међудржавно право, него као право међународне заједнице засновано на начелима суверене једнакости и равноправности њених чланица. Међународна заједница је, по њему, израз склада „субјективног начела државне суверености и независности и објективног начела вишег поретка". Њену основу чини међузависност и испреплетеност интереса држава, њених чланица. Одликован је Таковским крстом, Орденом Светог Саве, Орденом белог орла и другим одликовањима.

ДЕЛА: Систем римског приватног права (институције), 1, Бг 1882; Данашње ратно право, Бг 1882; Енциклопедија права, Бг 1908--1909; После педесет година (успомене и рефлексије о српском покрету г. 1848), Земун 1912; Дипломатско и конзуларно право. Теорија о повратној сили закона, Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, „Глигорије Гершић као теоретичар права", ЗМСДН, 1974, 59; Ф. Никић, „Гига Гершић (1842--1918). Живот и рад", Радови (1919--1929) I, Бг 1981; Б. Јанковић, „Глигорије Гига Гершић. Српски класик међународног права", у: Класици југословенског права, 2, Бг 1987; Научно наслеђе Правног факултета у Београду, 1841--1941, Бг 1994; М. Крећа, „Глигорије Гершић -- живот и дело", у: Г. Гершић, Дипломатско и конзуларно право. Теорија о повратној сили закона, Бг 1995; М. Симић, „Енциклопедија права Глигорија Гершића", у: Г. Гершић, Енциклопедија права, Ниш 1995; Д. Јанковић, Рађање парламентарне демократије. Политичке странке у Србији XIX века, Бг 1997: Љ. Кандић, Ј. Даниловић, Историја Правног факултета (1808--1905), Бг 1997; Ј. Тркуља, Д. Поповић (ур.), Либерална мисао у Србији (прилози историји либерализма од краја 18. до краја 20. века), Бг 2001; Д. Н. Баста, Преображаји идеје права. Један век правне филозофије на Правном факултету у Београду (1841--1941), Бг 2012; Д. М. Митровић, „Још једном у сусрет холистичком правном учењу Глигорија Гершића", у: Г. Гершић, Енциклопедија права, Бг 2012.

Р. Марковић