ГЕРМОГЕН (Максимов)

ГЕРМОГЕН (Максимов), архиепископ јекатеринославски и новомосковски, поглавар самозване Хрватске православне цркве (Стањица Нагорска на Дону, 10. I 1861 -- Загреб, после 29. VI 1945). Напустивши војничку каријеру у козацима (служио у истом пуку са царем), завршио Кијевску духовну академију. Службовао као свештеник и вероучитељ, а оставши удовац, замонашен је 1909. Следеће године је хиротонисан за епископа Донске епархије, а за време револуције постао архиепископ јекатеринославски и новомосковски. Због контрареволуционарног рада ухапшен је 1918. и осуђен на пет година затвора. После годину дана побегао је и прикључио се „белима". Емигрирао је 1920. и преко Цариграда стигао у Солун где га је Синод Руске заграничне цркве поставио за управника руских црквених општина у Грчкој, али је он 1922. дошао у Србију. Био је члан Синода Руске заграничне цркве и оснивач организације „Братство руске правде" која се борила против комунизма у Русији. Добио је смештај у манастирима Раваници, Раковцу, Гргетегу и Хопову. Павелићу га је препоручио Милош Обркнежевић, бивши службеник Патријаршије који је ступио у службу А. Павелића. Познавао га је од раније јер је у Сремским Карловцима било седиште Светог синода Руске заграничне цркве. Одређену улогу имали су и немачки обавештајни официри, затим Василије Шурлан, рашчињени свештеник СПЦ, као и Григориј Миткевич, руски емигрант који је у Београду држао комисиону радњу. Г. није имао пристанак ни своје Руске заграничне цркве, чији је клирик био, нити СПЦ, чије је гостопримство уживао и чији је део територија отимао и имовину присвајао. За поглавара ХПЦ устоличен је 7. VI 1942. и од усташа добио за помоћника Савића Марковића Штедимлију, који је са Секулом Дрљевићем припадао вођству црногорских националиста у служби усташа. Штедимлија је под формалним покровитељством Г. издавао часопис Глас Православља (латиницом) и календар за 1943. Г. је организовао ХПЦ, доносио прописе, формирао тела и органе у које улазе римокатолици, Хрвати и Немци. За наджупнике (намеснике) поставио је руске избеглице и свега двадесетак свештеника. Уз саслужење румунских епископа хиротонисао је Спиридона Мифку (1944) за епископа. Примао је плату као државни службеник али је стално био у дуговима, тражио помоћ од усташких власти, делио титуле белогардејцима и бездушно пљачкао имовину СПЦ. Добио је усташко одликовање за заслуге Велеред са звездом. Синод Руске заграничне цркве ставио га је под суд и забранио му свештенодејства, а СПЦ је поништила све његове административне и богослужбене радње. Ухапшен је маја 1945. Војни суд у Загребу осудио га је 29. јуна као ратног злочинца на смрт, а стрељан је неколико дана касније.

ЛИТЕРАТУРА: М. Обркнежевић, Развој православља у Хрватској и Хрватска православна црква, Минхен--Барселона 1979; А. Павелић, Хрватска православна црква, Мадрид 1984; В. Новак, Magnum crimen, Бг 1986; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, III, Бг 1991.

Р. Милошевић