ГЕОРГИЈЕВИЋ (Ђорђевић),

ГЕОРГИЈЕВИЋ (Ђорђевић), Мојсије, правник, политичар (Осијек, 19. III 1823 -- Беч, 24. X 1854). Као гимназијалац у родном граду прихватио је идеје Илирског покрета. По образовању био је правник. Одлично је говорио немачки, служио се француским а знао је и латински језик. Као свршени правник и адвокат разишао се са Љ. Гајем, о којем је, као о политичару и човеку, имао неповољно мишљење. Разлаз с Гајем није га одвојио од припадника најистакнутијих чланова Илирског покрета. Од тих илираца, као и од Вука Караџића, којем је помагао у сакупљању и објављивању речи за његово друго издање Рјечника, очекивао је сарадњу у политичком листу Јужнословенске новине, које је намеравао да покрене 1845. и издаје их с књижевним додатком попут Гајевих Новина и Данице. Под утицајем Караџића и његових језичких реформи напустио је идеје Илирског покрета а илирском имену претпоставио је српско име. Заступао је напредна схватања и демократска опредељења. Националну припадност није изједначавао с верским уверењима. Осуђивао је подједнако и православну и католичку „хијерархију". Као напредни политичар демократског опредељења исказао се у Револуцији 1848/49. Учествовао је тада и у српском и у хрватском покрету. Био је посланик Сабора Хрватске и члан Главног народног одбора у Сремским Карловцима. У Сабору Хрватске припадао је водећој групи политичара тзв. саборске левице. Залагао се за слогу Срба и Хрвата и за успостављање што тешњег савеза између Троједне краљевине и Војводине. Жеља му је била да Војводина с Троједном краљевином буде „једно тијело" и то зато што је њихово уједињење схватао као прелазну етапу ка крајњем циљу свих Јужних Словена, који се, по његовом уверењу, састојао у стварању њихове заједничке државе на простору од Јадранског до Црног мора. Као припадник групе политичара „саборске левице" августа 1848. постао је члан редакције Славенског југа, а од јесени те године и велики бележник Вировитичке жупаније. По жељи патријарха Ј. Рајачића у пролеће 1849. именован је за тумача интереса српског народа из Војводине код званичних власти у Хрватској. Као присталица парламентарне монархије био је огорчени противник октроисаног Устава проглашеног 4. III 1849. После угушења Револуције 1851. именован је за привременог поджупана Пожешке жупаније. Затим је кратко службовао у Грацу, а 1853. премештен је у Беч, где је радио као секретар у Државном намесништву. Када су увођењем апсолутизма пропале све његове наде о уједињењу Срба и Хрвата, као и Јужних Словена, разочаран укључио се у изградњу власти на чијем челу је стајао министар Александар Бах.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Ст. Караџића, Бг 1924; И. Мамузић, „Илиризам и Срби", Рад ЈАЗУ, 1933, 247; Ј. Хорват, Ј. Равлић, „Писма Људевита Гаја", Грађа за повијест књижевности Хрватске, 26, Зг 1946; В. Богданов, Друштвене и политичке борбе у Хрватској 1848/49, Зг 1949; Ј. Шидак, „Један прилог биографији Мојсија Георгијевића", ХЗ, 1955; „Нови подаци о Мојсију Георгијевићу", ХЗ, 1956; С. Гавриловић, „Мојсије Георгијевић о српско-хрватском јединству и октроисаном уставу (1848--49)", ГФФНС, 1957, 2; К. Фирингер, „Београдска расправа о осијечком Србину -- Илирцу Мојсију Георгијевићу", Глас Славоније, 1959, V, 6, 8, 9; M. Анђелић, „Вуков пријатељ Мојсије Георгијевић", ЗМСКЈ , 1967, 15.

В. Ђ. Крестић