ГЕОРГИЈЕ (Николајевић)

ГЕОРГИЈЕ (Николајевић), митрополит дабробосански, писац, добротвор (Јазак, 2. V 1807 -- Сарајево, 20. II 1896). По завршеној Карловачкој гимназији и богословији, те студија права у Пешти, био је учитељ и парох у Дубровнику, а потом професор Задарске богословије. Са тог положаја изабран за саветника конзисторије у Сарајеву, био професор и ректор Сарајевске богословије, а оставши удовац 1885, изабран је за епископа и 1886. посвећен за сарајевског митрополита. Један од највећих добротвора српског народа, дао је око 100.000 форинти у добротворне и просветне сврхе. Као протопрезвитер 1875. основао је фонд за школовање српских младића из Дубровника и Боке которске. Као епископ подигао је задужбину -- храм Св. Саве у Блажују у којем је сахрањен. Био је веома активан на научном и књижевном пољу, оригиналним и преводилачким радом. Преводио је са немачког и објавио Младић како треба да се изобрази (Задар 1840) и Девојчица како треба да се изобрази (Беч 1856). Од историјских радова објавио је биографију Димитрија Милаковића и низ радова у Српско-далматинском магазину, који је уређивао 1842--1861. и којим је утицао на Србе у Далмацији, Херцеговини и даље. Већи део његових богословских радова плод су полемике са Никодимом Милашем, а значајне су расправе Протопрезвитер и његово достојанство (Задар 1878), те Насртање протосинђелово одбија протопрезвитер (Задар 1880) и др. Издао је Шематизам Епархије дабробосанске (Сар. 1882). Од аустријске владе добио је Орден гвоздене круне III и I реда, а од српске Орден Св. Саве I реда.

Р. Милошевић

За време његовог управљања Дабробосанском епархијом обновљено је 55 цркава и четири школе. Први је преписао, одабрао и средио за штампу збирку српских ћириличних исправа средњег века из Дубровачког архива која је, под именом попа Павла Каранотвртковића, 1840. објављена у Београду под насловом Србскиј споменици или Старе рисовуље, дипломе, повеље и сношенија босански, сербски, херцеговачки, далматински и дубровачки краљева, царева, банова, деспота, кнезова, војвода и властелина. Сарађивао је са Друштвом српске словесности на прикупљању података, извора, грађе за српску историју, етнографију, лексикографију, библиографију и нумизматику. Дописивао се с Вуком, претплаћивао на његова дела (Српске народне пјесме, Рјечник), сакупљао претплатнике у Дубровнику и Херцеговини, те прикупљао и народне умотворине, пословице, песме и дубровачке обичаје које је слао Вуку. Покренуо је Дабробосански источник, а маја 1890. у Старој цркви у Сарајеву отворио и освештао црквени музеј. Дописни члан Друштва српске словесности био је од јуна 1842, а Српског ученог друштва од 1864.

М.иле Станић

ЛИТЕРАТУРА: Н. Дучић, „Митрополит Ђорђе Николајевић", Годишњак СКА, 1896, 9; Д. Руварац, Животопис Ђорђа Николајевића митрополита дабро-босанског, Земун 1898; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, II, Зг 1903; Т. Крушевац, Сарајево под аустроугарском управом 1878--1918, Сар. 1960; Ј. Деретић, Алманаси Вуковог доба, Бг 1979; М. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Бг 1979; Р. Петровић, Национално питање у Далмацији у XIX стољећу, Зг 1982; М. Станић, Митрополит Ђорђе Николајевић и први пописи православних Срба, Бг 2015.

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)