ГЕОРГИЈЕ (Бранковић)

ГЕОРГИЈЕ (Бранковић), патријарх (Кулпин, Бачка, 13. III 1830 -- Сремски Карловци 17. VII 1907). Рођен је у свештеничкој породици (световно име Ђорђе), а школовао се у Сенти (основна школа), Врбасу (нижа гимназија), Баји и Нађ-Керешу (гимназија) и Сремским Карловцима (богословија). По завршеном школовању рукоположен је 1855. за ђакона, а почетком следеће године добио је свештенички чин и службу у парохији свог оца Тимотеја у Сенти. Четири године касније постао је протопрезвитер у Сомбору и именован је за управника тамошње учитељске школе (1861−1872). Као посланик свештенства на Народно-црквеним саборима активно је учествовао у политичком животу Срба у Јужној Угарској као присталица Светозара Милетића и његове Српске народне слободоумне странке. Крупне промене у његовој каријери започеле су 7. V 1882, када је постао члан Архијерејског синода. Неколико дана касније се замонашио, пошто је смрћу супруге Јелене (1866) постаo удовац. После замонашења именован је за архимандрита манастира Ковиља, чиме су створени услови за избор и посвећење за епископа Темишварске епархије (1. VII 1882). После смрти патријарха Германа Анђелића (1882−1888), којег су на тај положај поставиле државне власти, изабран је убедљивом већином гласова на Сабору 21. IV 1890. за карловачког митрополита и патријарха српског. Рачунајући на подршку ове саборске већине, која је називана „аутономном странком", покушао је да се избори на саборском заседању 1892. за усвајање тзв. Јединственог статута, који je требало да црквеној јерархији обезбеди превласт у питањима црквено-школске аутономије. Предложени закон није усвојен због великог отпора дела посланика, који су закључили да он одговара једино интересима јерархије и мађарске владе. То је био разлог за распуштање Сабора. Након тога започели су жестоки сукоби представника српских странака са патријархом и његовим присталицама. Водећу улогу у борби против патријарха имала је Радикална странка, односно њен лист Застава. Многе оптужбе против патријарха биле су неосноване, што не значи да је у неким финансијским аферама био без кривице. Такође је неспоран и његов непотизам, јер је свом зету Милану Максимовићу поверио управу над Даљским властелинством и омогућио му да се изузетно обогати. У позадини напада на патријарха била је борба српских странака, првенствено Радикалне, за преузимање контроле и права располагања црквено-народним фондовима и имовином. Пошто се патријарх са делом јерархије томе супротстављао, радикали су чинили све да доведу у питање његов углед и смање утицај. То је посебно дошло до изражаја после 1902, када су освојили већину у Сабору. Упркос отварању нових афера, нису понудили уверљиве доказе о патријарховим огрешењима и успели да га принуде да се повуче са патријарашког трона. Међутим, ови сукоби нанели су озбиљну штету српској народној аутономији, јер су омогућили веће мешање мађарске владе у народно-црквене послове. Патријарх Г. је изградњом неколико велелепних зграда дао коначни изглед градском језгру Сремских Карловаца, чије је обликовање започео патријарх Арсеније IV Јовановић градњом двора и куповином земљишта за црквене потребе. Међу првима саграђен је нови патријаршијски двор, чија је градња започела 1892. и трајала три године. Потом су изграђени Богословски семинар (1900−1901) и зграда Народних фондова (1901−1902). Последња је грађена зграда за смештај питомаца монашке школе -- Стефанеум (1903). Све зграде пројектовао је Владимир Николић.

В. С. Дабић

За време Г. патријарховања сви фрушкогорски манастири генерално су обновљени. Отварањем Монашке школе (1893) у манастиру Хопово допринео је богословском образовању монаха Карловачке митрополије. Када је она престала с радом (1899), отворио је у Сремским Карловцима Манастирски семинар са истим задатком. Осим тога, слао је монахе на даље усавршавање у руске духовне академије и на богословске факултете у Черновицама и Атини. По броју образованих монаха мало која помесна црква могла се поредити са стањем у Карловачкој митрополији. Уопште, црквена просвета била је у центру патријарховог интересовања и рада. Карловачку богословију уздигао је на ранг факултета и факултетски је организовао. Примала је ученике само са завршеном гимназијом, а доценти, редовни и ванредни професори могли су бити ангажовани једино ако имају академску титулу. За напредовање у служби морали су да напишу уџбенике из својих предмета, тако да је његово време изнедрило плејаду богословских писаца чија дела нису ни данас застарела.

Г. је велики народни добротвор и један од највећих задужбинара целог XIX в., који је из својих средстава дао преко милион круна за црквене, просветне и културне циљеве у корист српског народа. Подигао је зграду препарандије у Сомбору, школе у Кулпину (којој је за издржавање поклонио и 30 јутара земље), Даљу, Белом Брду и Баји, у Сантову школу за Шокце који су прихватили православље, у Сремским Карловцима зграду за богословију и богословски семинар (интернат). Отворио је манастирску штампарију у Сремским Карловцима која је радила све до II светског рата.

Основао је „Фонд Светог Саве" од 20.000 круна са циљем да сачува српске вероисповедне школе и обезбеди њихово издржавање, „Проповеднички фонд" у који је уложио 2.000 круна за развој проповедништва, и много мањих заклада разних намена. Помогао је многе цркве и манастире које су га уписале за свог добротвора. У црквеној управи завео је ред и подигао углед цркве и јерархије. Покренуо је лист Српски Сион, који је касније постао званични орган Карловачке митрополије, и под уредништвом проте Димитрија Руварца доносио вредну историјску грађу и богословске радове. Издашно је помагао листове Богословски гласник, Бранково коло и Српски пчелар. По његовој жељи Паја Јовановић је насликао познату слику Сеоба Срба, која је 1911. изложена на светској изложби у Риму. Стална борба га је сломила, изненада се разболео и након само десет дана умро. Сахрањен је у Световаведенском храму (Горња црква) у Сремским Карловцима, у гробници испод олтара коју је сам уредио.

Р. Милошевић

ДЕЛО: Писма патријарха Георгија Бранковића, Краг. 1994 (прир. С. Вуковић).

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Магарашевић, Педесет година свештенства Његове светости патријарха Георгија Бранковића, Ср. Карловци 1905; В. Максимовић, „Патријарх српски Георгије Бранковић и духовна просвета", БГл, 1905, 8; Ђ. Магарашевић, Споменица о педесетогодишњици свештеничке службе Његове Светости Георгија Бранковића архиепископа карловачког, митрополита и патријарха српског (1855--1905), Ср. Карловци 1906; Л. Ракић, „Манастирска уредба (1908)", ЗМСИ, 1983, 27; Д. Петровић, Патријарх Георгије Бранковић, Ср. Карловци 2005; Г. Васин, „Ктиторска делатност патријарха Георгија Бранковића у Сремским Карловцима", Споменица Историјског архива „Срем", 2008, 7; В. Ђ. Крестић, Срби у Угарској 1790−1918, Н. Сад 2013; Г. Васин, Патријарх Георгије Бранковић и његово доба 1890--1907, Н. Сад 2014.