Георгије Акрополит

Георгије Акрополит, државник, историчар (Цариград, 1217 -- Цариград, 1282). Потицао је из цариградске породице чији је први познати представник живео у X в. и која је превасходно давала цивилне функционере. У његовом родном Цариграду после 1204. господарили су Латини. Сагласно очевој жељи 1233. прешао у Никеју, тада истинску културну метрополу раздробљеног византијског света, на двор никејског цара Јована III Ватаца (1221--1254). Најпре се школовао код ретора Теодора Хексаптерига, а затим, заједно са будућим царем Теодором II Ласкарисом, који му је постао близак пријатељ, у дворској школи код знаменитог филозофа Нићифора Влемида. Политичку каријеру започео је средином XIII в.: године 1246. добио је титулу логотета геника, пратио Јована III Ватаца у походу против Бугара и у царево име састављао повеље за покорене градове. Одлазио је и у важне дипломатске мисије. За владавине Теодора II Ласкариса (1254--1258) постао је логотет дрома, па је примао иностране посланике и папске легате, с њима преговарао и ратификовао уговоре. У својству царског намесника с титулом претора од 1256. је управљао европским провинцијама Никејског царства. На новој дужности су га 1257. у Прилепу заробили војници Михаила II Анђела и у епирском заточеништву провео је око две године. У међувремену је у Никејском царству дошло до промена: Михаило VIII Палеолог је потиснуо династију Ласкариса, а 1261. освајањем Цариграда обновио Византију. Г. А. је постао велики логотет, односно секретар новог цара. Током 60-их година XIII в. превасходно је био заокупљен предавањима на обновљеној патријаршијској школи. Међу његове најпознатије ученике убрајају се историчар Георгије Пахимер, писац Јован Педијасим и доцнији цариградски патријарх Григорије III Кипранин. Његов најважнији дипломатски подухват било је потписивање Лионске уније (1274) које је обавио у царево име. Последња мисија Г. А. била је путовање у Трапезунт (1282). У браку са Евдокијом имао је двојицу синова: државника и писца Константина и монаха Мелхиседека. Литерарна заоставштина Г. А. обухватала је не само његово историјско дело него и песме, реторске и богословске списе. Његова историја обухвата период од 1203. до 1261. Реч је о врло значајном и веродостојном извору у чијем средишту се налази повест Никејског царства. Он доноси и драгоцене податке за српску историју XIII в.

ИЗВОР: E. Trapp (ур.), Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, I, Wien 1976.

ЛИТЕРАТУРА: П. Жаворонков, „Некоторые аспекты мировоззрения Георгия Акрополита", Византийский временник, 1986, 47; Р. Радић, „Георгије Акрополит и Срби", у: Краљ Владислав и Србија XIII века, Бг 2003; В. Бухвалд, А. Холвег, О. Принц, Лексикон писаца, филозофа, теолога антике и средњег века (грчки, латински и византијски аутори): Тускулум лексикон, прев. А. Вилхар, Бг 2003; R. Macrides, Georges Akropolites: The history, Introduction, translation and commentary, Oxford 2007; В. Станковић, „Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера", ЗРВИ, 2009, 46.

Р. Радић