ГЕОЛОШКЕ КАРТЕ

ГЕОЛОШКЕ КАРТЕ, графички прикази геолошке грађе неког терена на одговарајућој топографкој основи. Настале су као потреба да се сазнања о Земљи обједине и прикажу у форми довољно јасној и разумљивој не само геолозима, који изучавају Земљину кору и Земљу као планету, него и другим стручњацима, који из различитих, пре свега практичних разлога, истражују неке од елемената њене геолошке грађе. У случају да су на карти представљени састав, старост, склоп и генеза терена, као кључни геолошки елементи, онда карта добија назив Општа г. к*.* Она, заједно са геолошким профилом, представља најбољи начин приказа геологије неког простора. Када се на карти, поред општих, налазе и посебни геолошки садржаји, тада она има назив Специјална г. к. Овој групи припадају г. к. од којих су најважније Инжењерскогеолошке, Хидрогеолошке, Минерагенетске и Геохемијске, али и многобројне друге.

Развој г. к. у свету. Појава општих г. к. и њихов даљи развој био је условљен: порастом општих и специјалних геолошких знања; развојем топографских и географских карата; напретком и отпочињањем систематског картирања државних територија. У историјском смислу г. к. имале су дуг и лаган развој, у којем се могу препознати: доба геолошких скица, *доба ручно колорисаних **г. к. ***и доба штампаних г. к.

Доба скица обухвата период који је трајао од XIV в. п.н.е. до друге половине XVIII в. н.е. Карактерише се израдом графичких геолошких приказа који су прво имали изглед крајње упрошћених, а касније све сложенијих и потпунијих скица. У почетку су на њима, у виду текста или назива, обележаване појаве које имају геолошку конотацију, да би се касније с побољшањем наношења топографских елемената повећао и обим геолошког садржаја. Прва скица, односно први познати цртеж који садржи геолошка сазнања, за који се поуздано зна, потиче из фараонског Египта око 1300. п.н.е. Налази се на папирусу на којем су приказане Синајске планине са текстом исписаним хијероглифима који гласи: „Ово су планине из којих се вади злато и оне су црвене боје". Сличан изглед има и папирус, који се чува у Музеју Египта у Торину, а потиче из доба Рамзеса IV који је владао Египтом око 1150. п.н.е. Овакав начин обележавања геолошких појава одржао се све до друге половине XV в. Отуда, у категорију скица спадају: Појтингерова итинерерска карта Римске империје (на којој је рудник Сребреница означен античким називом Argentaria), затим Фра Маурова карта Европе на којој су обележена геолошка својства средњовековне Србије, те скице које су у XVII в. урадили опат Кулон за територију Француске и опат Каменски за територију Моравске. Обе ове карте садрже приказ вода, стена и минерала, те налазишта фосила.

Даљи развој г. к. био је у тесној вези са општим порастом геолошких знања и напретком географије, топографије и геодезије, а посебно са друштвеном климом, која је владала у старом и средњем веку. Ако се има у виду да су геолошка сазнања представљала еснафске тајне и да су владајуће друштвене класе имале негативан однос према природним наукама, онда је јасно да у том периоду г. к. нису могле имати бржи развој.

*Доба ручно колорисаних **г. к. ***обухвата период од краја XVIII в. до друге половине XIX в. Напретком геодезије и топографије у европским земљама (првенствено у Великој Британији, Француској и Немачкој) створени су неопходни услови за убрзани напредак г. к. То се односило на издвајање литолошких, литостратиграфских и стратиграфских, а у Немачкој, заслугом Г. Фихселa и формационих картираних јединица. Како је карта постала све сложенија, на предлог Мартина Листера, почело се са акварелисањем картираних јединица бојама, које су промениле не само изглед карте, него и филозофију њене израде. Постало је јасно да се у употребу боја мора увести елементарни ред, који ће омогућити лако читање и коришћење г. к. То је водило ка стандардизацији боја, што је званично и одлучено 1881, на Другом Светском конгресу геолога у Болоњи.

Доба штампаних г. к. почело је у другој половини XIX в. и траје кроз цео XX в. Томе су допринели развој штампарске технике и индустријска револуција, која је захватила Европу и Америку и изазвала велику потребу за истраживањем природних минералних богатстава, што је у свим земљама створило оквир за извођење систематских геолошких истраживања. Такве г. к. израђиване су у више европских земаља, а посебно у Енглеској и Француској. Међу истраживачима тога доба истицала се неколицина, од којих се Кристофер Пек (Christopher Pek) прославио израдом г. к. околине Кентерберија. Оне су учврстиле схватање да се у регионалним размерама геолошке формације из простора северне Француске настављају испод Ламанша на подручје јужне Енглеске. У Русији су Доротеј Лебедев и Михаил Иванов између 1789. и 1794. урадили прву карту у размери 1:120.000. Њоме је обухваћено подручје Трансбајкалског региона, у којем је издвојено девет различитих седиментних и магматских јединица. У односу на Енглеску и Француску у осталим европским и ваневропским земљама израда г. к. је била у знатном заостатку.

Развој г. к. у Србији. Колико је до сада познато, прву геолошку скицу Србије урадио је венецијански картограф Фра Мауро 1459. На карти су приказани делови Средње Европе, Апенинског полустрва и Балкана, а означена је и Србија („Seruia"), са пратећим текстом који гласи: Soffe da oro et argento („јаме злата и сребра"). Слична ознака није дата ни на једној од географских карата тога доба, а ни на картама које су израђиване током XVI в. и у првој половини XVII в. То је била последња карта на којој је речима описана геолошка грађа терена.

После Фра Маурове карте, геологија Србије није картографски приказивана све до 1840, када је француски геолог Ами Буе објавио резултате својих истраживања Балканског полуострва. Његово тротомно дело под насловом Европска Турска имало је посебно поглавље о геологији терена и било је праћено ручно колорисаном г. к. У исто време његов сарадник А. Викенел сачинио је г. к. дела Србије и Албаније. Карта је штампана на провизорној географској основи (у размери 1:800.000) због чега је имала малу употребну вредност. У другој половини XIX в. (1884) Ф. Р. Хауер је штампао у боји Г. к. Аустроугарске монархије у размери 1:2.016.000. Њоме је била обухваћена и територија Војводине. Нешто касније (1896) уз монографски рад, А. Кох је објавио Г. к. Фрушке горе 1:100.000. У то време ово је била најдетаљнија, најпотпунија и најбоља г. к. са територије данашње Србије.

Прву г. к. Краљевине Србије у размери 1:1.500.000 сачинио је Ј. Жујовић 1886. као прилог раду Основи за геологију Краљевине Србије (Бг 1886). Карта је имала јединице издвојене и обележене у складу са уобичајеном европском праксом, а послужила је као основа за израду многих каснијих скица и карата ситнијих размера. Њу су искористили Д. Антула и Д. Симовић 1900. за израду Рударске карте Краљевине Србије у размери 1:400.000 поводом Светске изложбе у Паризу. На тој карти приказане су у боји само контуре геолошких јединица, рудници и налазишта минералних сировина. Објављена је као прилог монографији под насловом Преглед рудишта у Краљевини Србији (Бг 1900). Нешто касније, Ј. Цвијић (1902) урадио је оригиналну Г. к. Македоније и Старе Србије у размери 1:500.000, која представља део Геолошког атласа Македоније и Старе Србије (Бг 1903).

Мађарски геолози Лоци, отац (Loczy senior) и син (Loczy junior), публиковали су 1927. два листа Г. к. западне Србије, Санџака и источне Црне Горе у размери 1:200.000. Карта је рађена на основу података прикупљених од стране групе аустроугарских ратних геолога, у периоду 1917--1918, а због ратних прилика и очигледних разлика у знању и искуству између истраживача квалитет карте је крајње неуједначен. Према скици која је штампана на маргини јужног листа, Посавину, Шабачку и Ваљевску подгорину, те зворнички рејон картирао је Лоци јуниор, а ужички крај Лоци сениор, који је у сарадњи са Ф. Косматом картирао и новопазарки регион. Кормош Јенкелиус истраживао је ширу територију Пљеваља, Нопча (Nopcsa), рејон Спужа, Вадас (Vadasz), подручје Пећи и Ругова, а Т. Рот обронке Проклетија. Централни делови Шумадије и подручје Краљева били су пренети са Жујовићеве карте, док је за никшићки крај геологија преузета са Интернационалне г. к. Европе.

У периоду после I светског рата објављено је неколико компилационих прегледних карата, од којих прву чини Г. к. Краљевине Срба Хрвата и Словенаца у размери 1:1.500.000. Карту је урадио Ј. Жујовић 1929. Године 1931. К. Петковић је објавио Г. к. Краљевине Југославије у размери 1:1.000.000, а затим 1938. и умањену верзију те карте у размери 1:2.000.000. М. Гочанин је 1932, уз рад О резултатима геолошког испитивања планине Гоча и његове околине (Бг 1932), урадио и сопственим средствима публиковао црно-белу Г. к. планине Гоча, која међу картама тадашњег доба представља прави драгуљ. На њој је први пут примењен линеарни начин шрафирања, којим су приказани састав и склоп слојевитих и фолијативних стена. Ова изузетно важна идеја је пала у заборав, да би се много година касније поново јавила, прво у европској а затим и у српској геологији.

Израда прегледне Г. к. Србије започета је скромно још 1903. у Ђердапу у оквиру деловања Одсека за израду детаљне г. к. при Геолошком заводу Велике школе. И после I светског рата настављена су картирања несистематично, са прекидима и у различитим размерама. У том периоду спорадично се картирало не само у источној Србији, него и у околини Београда и у старој Рашкој. Више систематичности унето је у картирање земље тек током 1921, када су из државног буџета почела да пристижу скромна али наменска средства. Томе се придружила и новчана помоћ Српске краљевске академије из Фонда професора др Светолика Радовановића. Тада је почео рад у западној и јужној Србији. Картирани су листови Крупањ, Зворник, Шабац, Ваљево, Ужице, Вардиште, Босиљград, Крива Паланка и Прокупље а потпуно завршени листови: Зајечар, Параћин, Доњи Милановац, Ниш и Пирот у размери 1:100.000. Осим тога завршена је г. к. Београда и његове околине.

Све поменуте завршене карте, као и листове који су били започети, преузео је Геолошки институт Краљевине Југославије. У њему је 1931--1936. одштампано 11 листова Г. к. Краљевине Југославије у размери 1:100.000, од којих је девет листова у источној (Пирот, Велико Градиште, Ниш, Добра, Доњи Милановац, Параћин, Зајечар, Кладово и Неготин), а два листа у западној Србији (Вардиште и Сјеница). У истом периоду отварани су и други листови који су послужили за увећавање теренских знања и тестирање методских поступака у картирању. Започет је рад на листу Петровац на Млави, али посао није окончан.

Избијањем II светског рата картирање у Србији је потпуно прекинуто. У поратном периоду почиње велико интересовање за геологију и геолошка истраживања. То је 1952. и 1953. довело до поновљеног, огледног снимања листа Петровац на Млави у размери 1:25.000 који тада није штампан али је при његовој изради знатно унапређено искуство и осавремењена методика рада у домаћој школи геолошког картирања. У то време, као синтеза целокупног геолошког картирања државе до II светског рата, израђена је и 1953. објављена Г. к. ФНРЈ у размери 1:500.000, чији је аутор био В. Микинчић.

Крајем 50-их година прошлог века, израдом Основне г. к. СФР Југославије (ОГК) 1:100.000, обновљена су систематска картирања државне територије. Та карта је имала две фазе: прву -- експерименталну, у којој је теренско снимање било у размери 1:25.000, а финални приказ штампан у размери 1:50.000; и другу у којој је карта објављена у размери 1:100.000. У експерименталној фази је урађено и штампано неколико листова на територији СР Србије (Љубовија, Зворник, Нови Пазар, Косовска Митровица, Ораховац и Лесковац). Пробно штампање тих листова обављено је у Заводу за геолошка и геофизичка истраживања НР Србије у Београду крајем 50-их и почетком 60-их година прошлог века а затим, као скупо и нерационално, дефинитивно је напуштено. Од 1964. отпочето је публиковање листова ОГК у размери 1:100.000 по гриничкој подели, а завршено 1989. Укупно је урађено 213 листова од којих у целини или делимично њих 80 припадају територији Републике Србије. Ослоњене на садржај ОГК припремане су и објављиване по листовима Основна инжењерскогеолошка и Основна хидрогеолошка карта у размери 1:100.000. Паралелно са израдом ОГК обављани су и обједињавање добијених резултата и израда прегледних карата, међу којима за Србију имају посебан значај: Г. к. Србије 1:200.000 Б. Миловановића и Б. Ћирића, штампана 1966. и Г. к. СФРЈ 1:500.000, коју је 1972. урадила група неименованих аутора из Геоинститута.

По окончању израде ОГК 1:100.000 систематска картирања су настављена израдом Тематске г. к. СФРЈ, од које су у Србији урађена два неформатизована листа означена као: Г. к. тимочког вулканогеног комплекса 1:50 000 (М. Ђорђевић и др.) и Г. к. Сурдуличког масива 1:50.000 (Н. Васковић и др.). Трансформацијом Тематске г. к. у г. к. 1:50.000 обновљен је циклус израде форматизоване г. к. у Србији. До сада је завршен и одштампан лист Пријепоље 2, чији су аутори: З. Радовановић. В. Настић и А. Попевић. У склопу Геолошког атласа Србије М. Димитријевић је 1992. публиковао погрубљену верзију Г. к. Србије 1:2.000.000, којом су обухваћене територије Србије и Црне Горе. Током 2002, у истој едицији и под истим називом, карта је поново штампана као друго издање, које је урађено знатно професионалније. Као део пројекта израде Г. к. Европе И. Ђоковић, М. Маровић и Б. Ћирић урадили су Г. к. Србије у размерама 1:2.500.000 и 1:5.000.000. Карта је публикована 2006, као саставни део Г. к. Европе.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Миловановић, М. Димитријевић, Геолошко картирање, Бг 1953; А., Основна геолошка карта СФРЈ, Бг 1989.

И. Ђоковић