ГЕОГРАФСКЕ КАРТЕ

ГЕОГРАФСКЕ КАРТЕ, пропорционално смањене, математички конструисане и уопштене слике целе Земљине површине или једног њеног дела, на равној површини, које на посебан графички начин приказују распоред, стање и међусобне односе објеката и појава, одабраних сходно намени. Оне су веома практичан и јасан начин приказивања Земље, који даје тренутну информацију о целокупном садржају карте, за шта би било потребно много текстуалних описа. Због тога карте или сличне приказе човек користи веома дуго. Постоје аргументоване тврдње да су се људи картографски споразумевали и пре коришћења писма. Први сачувани прикази Земљине површине, који имају неке елементе савремених г. к., потичу из Месопотамије, а датирају од пре око 4.500 година.

Израда савремених г. к. је сложенија и она претпоставља утврђивање геометријски дефинисаног облика и димензија Земље, математичке методе за коректно трансформисање сферичне земљине површине у раван, тачна утврђивања географских координата, као и инструменте и математичке методе за тачне премере земљишта на великим дистанцама. То је картама дало нове квалитете, а један од најзначајнијих је у томе што су на детаљним (крупноразмерним) картама могућа многа мерења и израчунавања. Све карте поред директног читања унетих података дозвољавају и тзв. посредна читања, односно да се на основу садржаја карте врше веома аргументована закључивања о стањима, појавама, њиховим узајамним везама, условљавањима и процесима који се одвијају или су се одвијали. Овај рад захтева солидна географска знања и знања из наука чији садржаји се тако анализирају. То се издиференцирало у посебан картографски метод научног истраживања који се користи у свим наукама чије су преокупације и просторни односи у географској средини.

Сви захтеви који се постављају пред савремене г. к. остваривани су постепено и релативно касно, тек од почетка XVII в., када су започели поуздани премери земљишта и израда све тачнијих г. к. Приликом њихове израде увек се намеће проблем проналажења најоптималнијег односа између количине уцртаног садржаја и прегледности -- очигледности његовог приказа. То је тесно везано за намену карата. Због тога се практикује израда карата широког спектра размера. Друго решење је у томе да се поред класичних општегеографских карата, које приказују основне природне и друштвене садржаје географске средине, израђују и тзв. тематске карте, на којима је само једна или неколико појава повезаних међусобном сродношћу, неким узрочно последичним односима и сл. (геолошке, геоморфолошке, климатске, привредне, етнолошке и др.). До наших времена израда тематских карата постала је све већа, а достигла је око 80% укупне картографске продукције у свету.

Територија Србије и околних земаља приказивана је на старим картама још од античких времена, али оне нису биле резултат систематских мерења, него су често цртане на основу легенди, предања, путописа, усмених описа и сл. Због тога су оне имале ограничену употребну вредност. О најстаријим од тих карата постоје само писана сведочанства. На пример, Херодот помиње несачувану карту Хекатеја из Милета (550--480 п.н.е.), а на којој су биле приказане реке Сава, Дунав и Морава. Сачуване су средњовековне копије Птолемејеве карте из II в. и Појтингерове карте из времена римског императора Августа Октавијана. И на њима се могу препознати ови крајеви, али са врло мало садржаја. Више карата је очувано из средњег века, али су оне рађене без икакве математичке конструкције, шематизоване су и на већини њих није могућа идентификација појединих делова света. Известан напредак донело је време Ренесансе. Тадашње карте биле су засноване на достигнућима античке картографије, која је била на вишем нивоу од средњовековне. Један од центара развоја картографске продукције биле су Угарска и Аустрија, које су или владале деловима савремене Србије или су аспирирале на њих. Због тога су све те територије биле приказиване на картама из прве половине XVI в. Најстарију сачувану карту израдио је Лазарус Росетус, секретар осрогонског надбискупа, а мерења су отпочела 1510. Основни мерни инструмент био је гномон. Карта је израђена до 1528, а на њој нису тачно приказани, поред осталог, правци пружања река ни међусобни положаји насеља. Сличне недостатке имале су и карте рађене у првој половини XVIII в. Једна од најпознатијих била је и Карта долине Дунава која је до 1701. израђена по налогу генерала Луиђија Фернанда Марсиљија, председника Царске комисије за маркацију границе између Аустрије и Турске. Она је израђена у 16 листова размере 1:103.000 и као прегледна карта размере 1:850.000, а штампана је 1726. уз Марсиљијево дело Панонски и Мезијски Дунав. Скроман прилог овим картирањима био је и бакрорез Захаријe Орфелина, на којем су панорамски снимак и карта „Грунта манастира Крушедола". Године 1805. Сава Текелија је објавио карту Земљоображеније, Српское, Босне, Дубровине, Црне Горе и ограничних предел, која је била израђена на бази једне немачке карте из 1788.

Зачеци тачних премера државних територија и израде релативно тачних карата датирају од почетка XVIII в. и започети су у Француској, у време владавине Луја XIV. Они су се брзо ширили и на друге напредне европске земље. На територији савремене Србије ти послови су започели у Војводини крајем XVIII в., у време првог војног премера Аустријске монархије (1763--1787). Премер је рађен у размери 1:28.800, што је био однос дужина палца (бечког цола) на карти и хвата у природи. Није постојала јединствена легенда за све карте. Други војни премер Аустријске царевине започет је 1806, а прве карте објављене су 1810. Објављивање ове генерације карата трајало је до 1879. И оне су биле штампане у размери 1:28.800, а коришћена је Касинијева трансверзална квадратна цилиндрична пројекција. На основу ових карата рађене су и карте ситнијих размера (1:144.000 и 1:288.000). Ни ова генерација карата није била јединствена за територију читаве монархије. Трећи војни премер Аустријске монархије прешао је на метрички систем размере и њиме је рађена карта смањене основне размере 1:12.500 и јединствене поделе на листове, а затим су изведене карте размерног низа 1:75.000, 1:200.000 и 1:750.000. Премер је трајао од 1869. до 1887, а карте за угарски део монархије биле су израђене између 1872. и 1884.

Током XIX в. биле су израђене и карте неких делова Србије. Међу њима је била најзначајнија Карта Кнежества Серб, коју је 1845. у Бечу објавио мерник Јован Бугарски. На њој су, поред осталих садржаја, биле уцртане административне границе и важни путеви. Најважнији догађај за српску картографију било је оснивање Другог (географског) одељења Главног ђенералштаба Српске војске 1876. Оно је имало задатак премера државне територије, израде карата и „осматрање и проучавање земље своје и суседне у погледу географском, топографском и статистичком". Географско одељење пред I светски рат постаје Топографско одељење Врховне команде Српске војске, а после рата преформирано је у Географски институт Главног генералштаба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а касније и у Географски институт ЈНА и Војногеографски институт. До друге половине XIX в. српска војска је користила карте бечког Војногеографског института размере 1:300.000. Први значајни радови били су израда карте слива Јужне Моравe, односно територија ослобођених током Српско-турског рата 1876--1878, као и припреме за први систематски геодетски премер Србије који је отпочео 1879. Математичку основу првог геодетског премера чинила је аустријска тригонометријска мрежа на западу и северу, те руска тригонометријска мрежа на југу и истоку. На бази њих развијана је графичка триангулација за целу тадашњу територију Србије. Картографски топографски кључ био је преузет од бечког Војногеографског института а затим измењен и допуњен. На основу тог премера биле су израђене топографске карте у размери 1:75.000 и генералне карте размере 1:200.000 и 1:250.000. Од 1899. почиње израда нумеричке триангулације чиме су створени услови за нови топографски премер. Нове карте рађене су у размери 1:25.000 и 1:50.000. Радови су прекидани у време балканских ратова и током I светског рата, али је рад на изради карата настављен на Крфу, а оне су штампане у Солуну. Ти радови су трајали и током ратних операција. После рата државна територија је вишеструко повећана, што је наметнуло нове задатке на усаглашавању и обнови нивелманске мреже и израду јединствених серија карата. Између 1934. и 1940. отпочет је рад на новој генерацији топографских карата који је био завршен после II светског рата 1955. Нова организација и нови задаци прихваћени су и после II светског рата. Читав систем нових топографских, прегледно-топографских, прегледних карата израђен је по јединственим геодетским и картографским стандардима. Он се састоји од основне серије карата размера 1:25.000 и од изведених серија карата размере 1:50.000, 1:100.000 и 1:200.000, затим од карата размере 1:250.000, 1:300.000, 1:500.000, 1:750.000 и 1: 1.000.000 које су поред непосредног коришћења одлична основа за израду општегеографских карата других намена и тематских карата. Ове карте су послужиле као најпоузданија основа за израду г. к. и код других издавача.

У Београду је 1927. почео да ради Завод за умножавање планова са деветоро запослених и скромном техничком опремом. После II светског рата његов рад је проширен и он је прерaстао у Државно картографско предузеће „Геокарта", чија је основна делатност била израда и умножавање геодетских планова, географских и специјалних карата и атласа. Посебан значај имају израде катастарских планова, ситуационих планова, пољопривредне карте у размери 1:10.000 и 1:25.000, основне државне карте у размери 1:5.000. У широј јавности ово предузеће је било најпознатије по изради школских карата, атласа, зидних карата и другог дидактичког материјала. Године 2009. оно је припојено Републичком геодетском заводу као Сектор за картографију и издаваштво.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Радошевић, „Преглед развитка картографије у свету", у: Картографија, Бг 1974; I. Gábor, A. Horváth, A haditérképek históriája, Budapest 1979; Љ. М. Ћоровић, Београд над Дунавом -- према европским картографским изворима XVI--XIX века, Бг 2008; Љ. М. Ћоровић, „Картографска збирка Аћимовић у Библиотеци града Београда -- модели презентације", Глас Библиотеке, 2009, 16; М. Јовановић, Т. Гаудењи, „Цртице из историје картографије везане за подручје Војводине", А. Илић, „Војногеографски институт", у: С. Ћурчић и др., Атлас насеља Војводине, I, Срем, Н. Сад 2012.

С. Ћурчић; М. М. Јовановић; Т. Гаудењи; А. Илић