ГЕНЧИЋ, Ђорђе

ГЕНЧИЋ, Ђорђе, политичар, министар (Велики Извор код Зајечара, 4. XI 1861 -- Београд, 19. X 1938). У Бечу је похађао неку трговачку а у Русији војну школу. Био је самоук, али широко образован, бистар и сналажљив у послу. У младости је помагао оцу у привредним и политичким подухватима, а 1889. изабран је за једног од 17 посланика Либералне странке у Народној скупштини Србије. У њој је постао и један од привремених секретара. За генералног конзула у Солуну изабран је 1893, а као врло близак сa краљем Александром и краљем Миланом 1898. доспео је до положаја окружног начелника у Нишу. У време расцепа у Либералној странци на Ристићеву и, двору привржену, „независну" групу Јеврема Андоновића, определио се за ову последњу и тиме стекао још већу наклоност двојице Обреновића. То му је у време Ивањданског атентата 1899. донело положај министра унутрашњих послова, да би се по замисли краља Милана брзо, енергично и немилосрдно обрачунао с радикалима и да би, као искусан полицајац, ушао у траг руским агентима који су стајали иза атентата. Ово је Г. учинило човеком од највећег Милановог поверења. Само годину дана касније, такође као министар унутрашњих послова у кабинету Владана Ђорђевића, нашао се у средишту велике афере настале поводом женидбе краља Александра Драгом Машин. Међу онима који су се овој краљевој одлуци најодлучније успротивили био је и Г. Краљ је обавио венчање, а из службе отерани Г. се склонио у иностранство. Неколико месеци касније, уз краљеву сагласност вратио се у Београд, али је ускоро затим ухапшен и под оптужбом да је са својом женом вређао краљевски дом, осуђен на седам година робије. У децембру 1901. завереници против краља Александра обратили су се Г., који је управо био пуштен из затвора. Г. је одмах прихватио учешће у завери и младим официрима, међу којима је био и његов сестрић Антоније Антић, улио охрабрење и самопоуздање. За кратко време придобио је политичаре Алексу Ненадовића, Драгомира Рајовића, Николу Хаџи Тому и, најпознатијег, али најуздржанијег, Јована Авакумовића. Г. је координирао сарадњу војних и цивилних завереника. После успешно изведеног Мајског преврата (1903), Јован Авакумовић је образовао привремену владу у којој је Г. постао министар привреде, али је после разбијања тзв. нишке контразавере његова политичка каријера завршена. После доласка Петра Карађорђевића на престо Народна скупштина је привремену завереничку коалициону владу заменила легалном радикалном, а Г. као „човека крвавих руку" радикали су потиснули из политике. До 1906. био је народни посланик. Прекинувши односе и са двором, вратио се својим рударским пословима, у којима није био увек успешан. Бавио се и новинарством, пишући повремено за стране листове. Лично је познавао Жоржа Клемансоа, а за време балканских и I светског рата радио је у корист Србије. Последњи покушај да се врати у политику учинио је у време Шестојануарске диктатуре 1929, али у томе није имао успеха.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Крај једне династије, I--III, Бг 1905--1906; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, I--IV, Бг 1923--1925; Д. Васић, Деветстотрећа. Мајски преврат, Бг 1925; М. Јовановић Стоимировић, Силуете старог Београда, II, Бг 1971; Историја српског народа, VI/1, Бг 1983.

Ч. Попов