ГЕЛЧИЋ (Јелчић/Ђелчић), Јосип

ГЕЛЧИЋ (Јелчић/Ђелчић), Јосип, историчар (Котор, 26. XI 1849 -- Горица, 4. II 1925). Послије завршене гимназије у Дубровнику 1869. студирао и дипломирао историју, географију и италијански језик у Грацу. Радио десетак година у Наутичкој школи у Дубровнику, а потом на тршћанској Трговачкој и поморској академији, гдје је и пензионисан (1909). Бавио се историјом, архивистиком, палеографијом и епиграфиком. То му је омогућило да буде именован за првог конзерватора за дубровачко и которско подручје, а затим му је повјерена дужност инвентарисања и чувања грађе Дубровачког архива. Научну радозналост посветио је изучавању културне, политичке и поморске прошлости Боке которске, Дубровника и источнојадранске обале. Посебно га је занимала историја Бокељске морнарице. Његова обимна монографија о развоју дубровачког поморства, утемељена на главним прописима којима је Дубровник правно нормирао поморску дјелатност, и данас је у много чему непревазиђена. Уз вјешто дат пресјек политичке историје, понудио је добро илустровани опис дубровачких културно-историјских архитектонских споменика. Писао је о братовштинама далматинских градова, дубровачким тополивцима, посебно Рабљанину Ивану Крститељу, те о дубровачким поморцима и њиховом учешћу у шпанској флоти у XVI в. и расвијетлио околности млетачког завојевања Дубровника на почетку XIII в. Посебно су му биле блиске теме о поморском школству у Дубровнику, Далмацији и Трсту. На основу извора дубровачке и которске провенијенције упознао је средњовјековну историју Хума, Зете и Албаније и међу првима почео да се бави повијешћу словенских насеобина на Апенинима. Захваљујући теренским истраживањима, пронашао је, транскрибовао и објавио многобројне епиграфске споменике с подручја Доње Неретве, Дубровника и највише Боке, а истраживао је остатке некрополе уз темеље фрањевачког самостана на Пилама. Први је приступио стручном сређивању, обради и инвентаризацији Дубровачког архива, па је издао његов сумарни инвентар (објављен у Гласнику Земаљског музеја БиХ, 1910), са установљеном структуром и називима архивских серија, који је и данас најбољи „водич" кроз многобројне збирке у депоу овога архива. Уз све то, упућен у палеографију (нарочито латинску) и као врстан познавалац латинског и италијанског језика, Г. се дао и на публиковање нове и дотад непознате архивске грађе. Одабрао је и у издању Мађарске академије наука објавио збирку извора о политичким односима Дубровачке Републике с Угарским Краљевством (Будимпешта 1887), а у издању ЈАЗУ одлуке дубровачких вијећа из XIV в. (Загреб 1896--1897). Као аутор обимног и разноврсног научног опуса, Г. је био цијењен у стручним и научним круговима и као такав изабран 1893. за дописног члана ЈАЗУ.

дела: Memorie storiche sulle Bocche di Cattaro, Zara 1880; Delle istituzioni maritime e sanitarie della Repubblica di Ragusa, Trieste 1882; Diplomatarium relationum reipublicae Ragusanae cum regno Hungariae, Budapest 1887; Monumenta Ragusina. Libri reformationum IV--V, Zagreb 1896--1897; La Zedda e la dinastia dei Balšidi, Spalato 1899 (превод: J. Јелчић, Зета и династија Балшића, Пг 2010); „Дубровачки архив", Гласник земаљског музеја у Сарајеву, 1910, 22.

Литература: T. Поповић, „Професор Јосип Ђелчић", Записи, 1927, 1--6; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; Хрватски биографски лексикон, 6, Зг 2005.

Ђ. Тошић