ГАЗЕЛА

ГАЗЕЛА (арап. ġazal љубав; љубавно-елегична песма), стални облик песме настао у средњовековној персијској књижевности трансформацијом истоименог облика арапског порекла. Састоји се од 5 до 12 двостиха који се називају бејти. Сваки бејт треба да представља једну смисаону и синтаксичку целину (може стајати самостално и изван контекста у којем је настао). Први двостих, парно римован, има посебно име -- матла (дословно: „добар почетак"). Истом римом повезани су сви парни стихови песме, а непарни су неримовани (aa.ba.ca.da.ea ... xa). Последњи двостих назива се макта (дословно: „добар завршетак"). Значај који у европској традицији има сонет, у оријенталној има г. Од почетка XIX в. јавља се у немачкој, а потом и у другим европским књижевностима. У српску књижевност уводи је Александар Андрић 1841. Он је 40-их година написао седам г., а свака од њих је другачији образац или варијанта. У предговору сабраних песама (1863) прецизно је описао њихову грађу. У две збирке источњачких песама Ј. Јовановића Змајa, Источни бисер (1861) и Песме Мирзе Сафија (1871), мање је песама у класичном облику г. него криптогазела и облика изведених из г. Змајев следбеник био је Сафвет-бег Башагић, позни романтичар, у периоду између два светска рата. По наслову Змајеве збирке узео је себи песничко име Мирза Сафвет. Тежио је да облике, мисли и осећања источњачке поезије пренесе на наше тло (писао о облицима рубаије, г. и касиде, састављао примере). У другој половини XX в. интересовање за ове облике имао је Радован Зоговић (г. и рубаије). У г. је увео парно римовање у завршном двостиху. Mада није имала велику распрострањеност, г. је уз хаику најпознатији источњачки песнички облик у српској поезији.

ЛИТЕРАТУРА: С. Петровић, „Стих", у: З. Шкреб, А. Стамаћ (ур.), Увод у књижевност: теорија, методологија, Зг 1983; Н. Грдинић, „Газела и оријентације у српској култури XIX века", КИ, 1994, 92; „Газеле Александра Андрића", ГФФН, 1994, 20; Стални облици песме и строфе, Бг 2007.

Н. Грдинић