ГАВРИЛОВИЋ

ГАВРИЛОВИЋ, месна индустрија, прехрамбено предузеће са седиштем у Петрињи, основано 1821. Још средином друге половине XVIII в. у Петрињи се оснива месарски цех, а међу оснивачима су и браћа Г. Прву мануфактуру оснивају 1821. Иван Г. и неколико петрињских месара и трговаца. Иван је потомак породице Мата Г. и његове жене Кате, који су се око 1590. доселили у Петрињу из једног села у околини Јајца. Иван је 1821. добио концесију за рад мануфактуре која ће снабдевати месом касарне на подручју Војне крајине тадашњег Аустријског царства. Иван започиње месарски посао, који преузимају његови синови Матијас (Мато) и Јосип, проширујући га и на пекаре, млинове, кожаре. Развоју фирме допринела је изградња пруге Сисак--Карловац (Ријека) 1864, која пролази кроз Петрињу, као и развојачење Војне крајине 1881. Фирма 1883. узима име „Прва хрватска творница саламе, сушена меса и масти" с педесетак запослених. Матијас је имао три сина, Стјепана, Мату и Ђуру, који преузимају и развијају посао. Године 1883. производе прве количине познате зимске саламе (тзв. гавриловићка или примабалерина). Неки сматрају митом тврдњу да је рецептура за зимску саламу њихова, тврдећи да потиче од Италијана који су имали удео у фабрици, а једино што је давало посебан укус зимској салами била је микроклима. Творница се 1902. модернизовала и с обртним капиталом од милион аустријских круна постала је члан деоничког друштва с Хрватском есконтном банком. Стјепан је био председник друштва. Уочи I светског рата производи Г. освајају европска тржишта, али експанзију прекида рат.

Фабрика 1926. узима за своје производе заштитни знак лик девојчице (прозвана Јелица) са саламом „гавриловићком" у наручју, коју је креирао Андрија Мауровић по лику нећакиње последњег директора из породице Г., Ђуре. Године 1928. директор постаје Ђуро, син Матијасовог најмлађег сина Ђуре, док дотадашњи директор Стјепан остаје на челу деоничког друштва. Од 1925. почиње производња месних конзерви, меса и месних прерађевина, те готових јела. Тридесете године су године успона -- Г. заузима простор од преко 20.000 м^2^, погоне покреће велика парна машина, отвара се властита електрична централа, уводе се расхладни уређаји, ветеринарско-санитарна служба с лабораторијом и одељењем трихиноскопије. Проширени обори могу да приме 10.000 свиња. Извози се у Француску, Швајцарску, Аустрију, Чехословачку, Италију. У пратећој творници производи се годишње по неколико тона чувеног сапуна марке Тибор. Године 1940. постиже се производни зенит: 85 вагона саламе. Творница је радила до 1943.

Власник предузећа Ђуро осуђен је 1945. на доживотни затвор у Старој Градишки под оптужбом да је сарађивао с усташама и нацистима. Након две године је премештен у творницу у Запрешић, а затим у ПИК „Врбовец", покрећући производњу у обе. После шест година пуштен је условно, а затим је 1957. са сином Георгом (Ђуром) илегално прешао у Аустрију и добио држављанство. Производња је након рата, већ 1945. брзо, обновљена под првим управником Душаном Балтићем. Погон је обухватао кланицу свиња с хладњачама, цреваром и машћаром, кланицу говеда с хладњачом, расекаваоницу меса, кобасичарну с термичком обрадом, солионицу меса, производњу трајних кобасица, складиште готове робе, вешерај, пословно-стамбену зграду, као и неколико винограда и земљишта који су се водили на Г. Фебруара 1946. за директора је постављен Мијо Павковић, који је још 1927. у Г. био шегрт. Крајем 1946. у свет је кренула чувена зимска салама. После национализације 1947, преузевши име Г., творница је развијала као основне делатности пољопривредну производњу, прераду меса и месних прерађевина, те промет. У 1952. остварен је први извоз у Лондон. Производња и запосленост брзо расту и 1957. Г. је достигао максимум у обиму производње од 9.700 т, са 1.000 запослених радника, али тражња на домаћем, а посебно на страном тржишту није могла бити задовољена. Иако тадашње власти НР Хрватске нису дале подршку развоју Г., те су 1959. послале решење с потписом Владимира Бакарића којим се предвиђа гашење производње у Г., радници су с директором Пајом Бирачем купили парцелу на излазу из Петриње према Сиску, с намером градње нове творнице. Због тога је Бирач приморан да одступи, а заменио га је Пајо Манојловић. Без подршке власти Хрватске и без могућности подстицаја, радници су самоиницијативно скупили средства за нову творницу и основали штедионицу Г. Градња модерне творнице, око 300 пута веће од старе, на новој локацији, 2 км удаљеној од старе, почела је 1960. Први објекти за месну индустрију предати су у употребу 1965, а градња је завршена 1969. Нова творница је изграђена под пројектним бироом „План" Загреб. Око нових погона месне индустрије развијане су и друге делатности, тако да је ускоро заокружена репродукциона целина „од бразде до трпезе". У 1964. остварен је први извоз у САД, а већ 1968. у САД је извезено 477 т разних производа. Поред Велике Британије и САД највећи увозници Г. производа били су Италија, СР Немачка и већи број земаља Азије и Африке.

Породица Г. противила се да творница носи њихово име. Ђуро је као аустријски држављанин тужио Југославију Међународном суду правде у Хагу ради одштете. Директор Манојловић је тада ступио у контакт с Ђуром Г. и вансудском нагодбом, у адвокатској канцеларији у Бечу, потписао уговор, који је потом верификован на суду у Стразбуру. Ђуро Г. се одрекао имена (бренда) Г. и примио исплату од 14,7 милиона динара (око 7,5 милиона америчких долара) и „нешто злата". Исплата је обављена 1967. у Бечу. Припало му је и 13% деоница творнице. Манојловић је понудио Ђури Г. радно место у новој творници но он је уложио новац у производњу готове хране у лименкама у Аустрији, али убрзо је банкротирао и вратио се у Југославију. Манојловић га је запослио у Г. и помогао му око денационализације куће на загребачком Каптолу која му је враћена у власништво. Ђуро је радио на програму готових јела уз обећање Манојловића да „ће до краја живота имати осигурану егзистенцију".

Капацитет нове творнице, од 1961, био је 75.000 т готових прозвода годишње. Запошљавано је 6.000 радника, а само у Петрињи 4.300. Од 1946. Г. је био укључен у снабдевање храном америчке војске стациониране у Европи. Америчка инспекција, која је обилазила Г. свака три месеца, прогласила је фабрички погон за најлепши на свету, по технологији и кадру. Радници су такође самодоприносима и кредитима изградили фабрику сточне хране у Петрињи са силосима. Фабрика је 1966. почела с радом, а почетни капацитет од 20.000 т повећан је до средине 80-их на 80.000. Г. је у то време развио кооперацију од Уне до Туропоља за узгој 150.000 свиња годишње, те имао уговор са 6.000 домаћинстава у готово 200 села која су те свиње хранила. Развијена је пословно-техничка сарадња с више пољопривредно-индустријских комбината, највише с ПИК-ом „Беље" и „Вупиком", као и с пољопривредним задругама и другим произвођачима. Такође су развијена три репро-центра; за 60.000 одојака, три фарме јунади са 17.000 грла годишње, те 3.000 ха земље у сврху производње силаже за тов јунади и потребе фарме јунади на Косову. Године 1977. отпочеле су реконструкција и модернизација старог погона, чији су простори преуређени у ферментациони торањ са 20 комора за зрење трајних кобасица и пршута, капацитета од 1.000 т у једном турнусу. Пуштено је у погон и расхладно постројење са 10 амонијачних компресора капацитета 1.500.000 кcal/h. Инсталисани су и нови капацитети за термичку обраду сланине и меса, капацитета око 20 т на дан. Упоредо с првом фазом изградње Г. изграђена је и пуштена у погон фабрика сточне хране, што је подстакло снажан развој кооперације на подручју Баније и Кордуна.

Снажан успон Г. почео је 1980, када га је преузео Борислав Микелић. Годишња производња меса и прерађевина повећана је током те деценије са 18.000 на преко 50.000 т, предузеће се после прекида вратило на тржишта САД и Европе, а снажно је повећана запосленост. С око 4.500 запослених Г. је у властитој производњи 1984. узгајао више од 200.000 свиња и 8.000 грла товне јунади. До 1990. Г. је извозио на све континенте (преко 30% производа ишло је за извоз), а сваке седмице 16 т шунке на америчко тржиште. Радници Г. константно су улагали у погон, те су пре почетка рата 90-их имали око 500 властитих продавница (пословних простора), велика складишта, одмаралишта и хотеле. Средином 80-их Г. је сложена организација удруженог рада с пет радних организација и 14 основних организација удруженог рада, основним организацијама коопераната, интерном банком, развојном службом и радном заједницом заједничких и стручних послова. Крајем 1990. у петрињској месној инду-стрији било је запослено 2.503 радника, док је СОУР Г. запошљавао преко 5.800 радника. У 1989. остварена је рекордна производња од 50.000 т меса и месних прерађевина, а из организоване сточарске производње с индивидуалним кооперантима око 100.000 комада свиња. У Петрињи је 1987. подигнут хотел Г. са 3.400 м^2^ и атрактивном баштом, два тениска терена и пратећим садржајем. Уз развој додатних делатности (кооперативни односи с фабриком модне обуће и галантерије „Монтебелуно" и око послова монтаже наочара с фирмом „Пијаве", обе из Тревиза), Г. је постао окосница привредног развоја Петриње.

Месна индустрија Г. се почетком 1991. организовала и регистровала као „Холдинг Г." у чијем је саставу било девет предузећа с више од 5.000 радника. Будући да се радило о друштвеном, односно државном предузећу, Агенција за реструктурирање господарства (Хрватски фонд за приватизацију) именовала је чланове Управног одбора и донела одлуку о покретању стечаја над пет предузећа из састава Холдинга, и то: „Месна индустрија Г.", „Пољопривредна производња Г.", „Г. трговина", „Г. вањска трговина" и „Транспорти Г.". Седиште предузећа у стечају пребачено је у Загреб, радници су без плате или било какве накнаде отпуштени, затечена роба у продавницама је распродата, а приход се није уплаћивао на рачуне предузећа. Продаја предузећа у стечају обавила се за време рата. На оглас се јавио Ђуро (Георг) Г. с којим је стечајни управник С. Борас новембра 1991. потписао уговор о куповини пет основних предузећа Холдинга Г. Продајна цена је била 3,305 мил. немачких марака, иако је реална вредност предузећа била знатно виша (према процени међународних стручњака крајем 1990. око 2.500.000.000 марака или 1.250.000.000 евра). Иако постоји купопродајни уговор, не постоји никакав доказ да је новац уплаћен на рачун Агенције за реструктурирање господарства. У уговору о куповини није наведена имовина која се продаје, нема њене процене, односно вредности, а уговор нема броја те није евидентиран и(ли) оверен од било које за то надлежне државне институције, без обзира на то што је била реч о продаји друштвене, односно државне имовине. Купљена предузећа Ђуро Г. је спојио у једно и вратио му традиционално име Прва хрватска творница сушена меса и масти Мате Гавриловића потомци д.о.о.

Производи Г. су након уласка Хрватске у Европску унију, односно изласком из ЦЕФТА-е, постали и до 50% скупљи на важним тржиштима бивше СФРЈ. Г. је стога део производње преселио у Читлук у Босни и Херцеговини, у коју пласира више од 50% извоза. Од маја 2014. породица Г. је аустријској фирми „Глен Дор" у најам уступила нови свињогојски репро-центар, као и све продавнице Г. Последњих десетак година протиче у знаку тужби и судских спорова. Ђуро (Георг) Г. је 2005. тужио Загребачку банку (ЗАБА) како би се утврдило власништво над 14.357 дионица те банке за које сматра да су му биле незаконито одузете. Георг Г., син Ђуре (Георга) Г., покренуо је у децембру 2012. арбитражу у Вашингтону при Међународном центру за решавање спорова о улагању (ИЦСИД), како би након 20 година судског спорења и неуспешних преговора с Хрватском око власништва над некретнинама у Петрињи, добио и некретнине из Уговора о купопродаји. Године 1996, пет година пошто је продала пет предузећа из „Холдинга Г.", држава се предомислила и уписала се као власник готово свих некретнина осим творнице. Уз то је тужила Г. како би се поништио Уговор о купопродаји којим су Г. уз творничке хале и бренд продали и некретнине фирме. Међу некретнинама нашло се и 438 станова, 10 кућа, 22 гараже, земљиште од 498.200 м², те 17.000 квадрата на подручју Петриње које сада Георг Г. потражује. Уз то он тражи и одштету од Хрватске у износу од 300 милиона евра за неостварену добит. Удружење бивших радника Г., њих нешто мање од 2.000, 2005. је поднело тужбу против Хрватске Европском суду за људска права. Бивши радници од Суда траже да поништи одлуку Уставног суда Хрватске од 30. VI 2004, као и одлуке и решења која су јој претходила. Удружење бивших радника Г. је 2014. поднело казнену пријаву против шест главних актера који су 1991. омогућили преузимање творнице, па их оптужују за ратно профитерство и за незаконити стечај пет предузећа „Холдинга Г.", чиме су их предали Ђури (Георгу) по цени вишеструко нижој од тржишне.

Г. је носилац великог броја признања. Хрватска салама, данашња Зимска салама, добија почасну диплому на Јубиларној господарско-шумарској изложби у Загребу (1891) и златну медаљу за квалитет с ликом цара Фрање Јосипа на међународној изложби у Бечу (1894). Предузеће је добитник већег броја медаља и признања у социјалистичкој Југославији: Орден рада са златним венцем (1973), Орден заслуга за народ са сребрном звездом (1982), Плакета Цивилне заштите Југославије (1983), Плакета сигурности (1984), као и великог броја признања и медаља на сајмовима у Загребу и Новом Саду. Г. је најпрепознатљивији и најбоље оцењени хрватски бренд у прехрамбеној индустрији, носилац више престижних медаља и награда за квалитет.

ИЗВОРИ: Лична архива; дневни листови: Глас јавности; Слободна Далмација; Вечерњи лист; Јутарњи лист.

ЛИТЕРАТУРА: 150 година Месне индустрије „Гавриловић" Петриња, Зг 1971; 165 година Месне индустрије „Гавриловић" Петриња, Петриња 1986.

Р.ајко Буквић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)