ГАВРИЛОВИЋ, Славко

ГАВРИЛОВИЋ, Славко, историчар, универзитетски професор (Сремске Лазе код Винковаца, 1. II 1924 -- Нови Сад, 15. IX 2008). Основну школу похађао је у родном месту, а гимназију у Винковцима и Сремским Карловцима. Школовање је прекинуо 1942, кад се прикључио народноослободилачком покрету. Од 1943. до краја рата борио се у партизанским јединицама у Славонији. У југословенској армији био је до лета 1946. Исте године положио је у Новом Саду велику матуру и уписао се на групу за историју Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1951. Две године радио је као професор у учитељској школи у Призрену, а од 1953. до 1955. био је кустос у Војвођанском музеју у Новом Саду. Када је 1955. основан ФФ у Новом Саду, изабран је за асистента на Катедри за историју. Докторат је одбранио на ФФ у Београду 1956. са темом „Аграрни покрет у Срему и Славонији почетком XIX века". После тога прошао је сва наставничка звања на ФФ у Новом Саду, а за редовног професора изабран је 1966. За дописног члана САНУ изабран је 1978. а за редовног 1985. Био је један од највреднијих сарадника Историјског института Војводине и Матице српске, у којој је од оснивања био главни и одговорни уредник Зборника МС за историју. Једно време радио је у Историјском институту САНУ у Београду.

Један је од највреднијих и најплоднијих посленика у историјској науци. Деценијама је радио на научном, културном, просветном и духовно-политичком повезивању српства с обе стране Дунава и Саве, као и оних његових делова у Славонији, Хрватској и Српској крајини. О том раду сведоче његове монографије, студије, критике, колекције изворне грађе, настава, јавна предавања, телевизијски наступи и новински написи. Објавио је четрдесетак књига, научних монографија и изворне грађе, чему треба придодати и синтетичке текстове у Историји српског народа, у четвртој и петој књизи у издању СКЗ. Поред тога, у његов опус улази и око 500 већих и мањих студија, студијских прилога, критика и оцена, објављених у водећим историјским часописима у Србији и бившој Југославији, у зборницима радова са научних скупова у САНУ, у Матици српској и другде, одржаних у Београду, Новом Саду, Загребу, Сегедину, Будимпешти, Москви итд. Неколико његових студија објављено је на француском, немачком, руском и мађарском језику у земљи и иностранству.

Објавио је већи број књига и изворне грађе о Првом српском устанку, Револуцији 1848/49, о урбарима, цеховима, пописима трговаца, пописима Срба у Карловачкој митрополији, о Војној граници, миграцијама, Србима у Јегри и о многим личностима и догађајима српске историје од XVII до XIX в. У целини узевши, реч је о прворазредним изворима за проучавање наше социјално-економске, демографске и културне историје, посебно Срба у бившој Угарској, Хрватској, Славонији и Војној крајини. Тако обиман рад на публиковању и проучавању извора није досад обавио ниједан српски историчар за период од XVII до средине XIX в., а без тога нема поузданих научних резултата.

У својим монографским делима Г. се посебно бавио проблемима аграра и аграрних покрета у Војводини, Славонији и Хрватској (нарочито учешћем Срба у њима), проблемима развитка градова на панонском простору, историјом Српске националне револуције (Први устанак, Хаџи-Проданова буна, Други устанак), неким питањима из доба уставобранитеља, Србима у Хабзбуршкој монархији, прошлошћу Војне границе и њеним местом у српској историји, миграцијама, проблемом унијаћења и културном историјом у ширем смислу. Из области аграра и аграрних односа посебно треба указати на монографске студије као што су Шид и Шидско властелинство (1957--1958), Властелинство Војка (1959), Даљско властелинство Карловачке митрополије XVIII--XIX века (1967), студије о урбаријалним односима у Срему, Славонији и Банату од краја XVII до XIX в. У вези с тим радовима су и студије о аграрним покретима, као што су Тицанова буна у Срему, Сељачки покрет у Покупљу, Славонији и Мославини. У средишту те тематике је и његова докторска дисертација. Историја градова је научна област у којој се посебно истакао. Градове на панонском простору приказао је од XVII до средине XIX в. Бавио се њиховим уобличавањем као урбаним целинама, али и као средиштима трговине, заната и слободних професија, њиховим сталешким организацијама, видовима пословања, друштвеним сукобима, карактером градских власти, етничким саставом становништва, духовним, црквеним и школским животом.

Више већих и мањих радова написао је о историји Првог и Другог српског устанка. О томе је објавио монографију Војводина и Србија у време Првог устанка (Н. Сад 1974). На основу критички коришћене старије и новије литературе и обимне изворне грађе из архива у Карловцима, Београду, Панчеву, Земуну, Бечу и Загребу у целини и појединостима приказао је однос Срба у Хабзбуршкој монархији према Првом српском устанку у погледу трговине, кријумчарења хране и оружја, пребегавања у Србију и укључивања у устаничку војску, привреду и просвету. Посветио је велику пажњу питању избеглица 1804, 1806. и 1813. које су прешле на територију с леве стране Саве и Дунава, пограничним сукобима Србије са Аустријом, дипломатским односима између њих, као и аустријско-турским односима, дунавској пловидби и другим збивањима која су потресала Балкан и Подунавље у доба Српске револуције.

Запажене радове дао је из области културно-политичке историје Срба у Хабзбуршкој монархији: о културно-националном препороду, мађаризацији, о Србима у време Темишварског сабора, о Сави Текелији, митрополиту Стевану Стратимировићу, Урошу Несторовићу, Григорију Гершићу, Лукијану Мушицком, србијанској емиграцији у Јужној Угарској и њеним покушајима рушења уставобранитеља, о Србима у Илирском покрету итд. У овој области по значају посебно се издваја монографија Срем у револуцији 1848/49. године (Бг 1963). Од фундаменталног значаја му је монографија Срем од краја XVII до средине XVIII века (Н. Сад 1979). Ова књига је јединствена у српској историографији. Њоме је свестрано, критички, аналитичко-синтетички приказан развитак Срема од одласка Турака до реорганизације Војне границе и стварања Сремске жупаније 1745. Дубоко је заорао бразду и у проучавању миграција са Балкана у панонски простор. У тој области посебно се истиче његова књига Прилог историји трговине и миграције Балкан--Подунавље XVIII и XIX столећа (Бг 1969). У ту групу радова спадају и монографија Јевреји у Срему (Бг 1989), те „Миграције из Горње Крајине у Славонију и Срем од почетка XVIII до средине XIX века" (Зборник о Србима у Хрватској, 1991, 2).

Врхунац стваралаштва представља његова књига Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској од XV до XIX века (Бг 1993). У њој је, у виду синтетичког пресека, приказана историја српског народа на тим просторима од времена српских деспота до епопеје у Србобрану и на Тителском платоу 1848/49. То је повест о националном, социјалном и верском угњетавању једног народа у расејању, народа „шизматика и бунтовника", који се појављивао на свим турским, пруским, италијанским и рајнским ратиштима, селио и расељавао по целом панонском простору, па и преко њега, у Русију, чувајући своју православну веру и српску народност, подижући и у најтежим временима урбана насеља, велелепне храмове, угледне школе, штампајући своје прве новине пре свих других Јужних Словена, прихватајући европски барок и класицизам -- уклапајући се у оновремену европску цивилизацију. Г. је изразити историчар-аналитичар којем не недостаје смисао за синтезу, коју је увек заснивао на провереним чињеницама. Сви његови радови, од којих су поменути само неки, писани су на изворној грађи домаћих и страних архива и представљају нове, трајне доприносе историјској науци. Тематиком и квалитетом својих радова, строгим научним методом, којим се увек служио, обиљем података, њиховом класификацијом и обрадом, трезвеним критичким односом према ранијој литератури, складношћу и луцидношћу закључака до којих је долазио, оставио је дубок траг у нашој науци и култури. Читав радни век провео је у непрекидном, интензивном, исцрпљујућем раду. Захваљујући том раду створио је дело непролазне вредности којим се уврстио међу наше најбоље историчаре.

ДЕЛА: В. Гавриловић, Библиографија радова академика Славка Гавриловића, Бг 2006.

ЛИТЕРАТУРА: Годишњак САНУ, 1979, 86; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; В. Крестић, „О научном раду Славка Гавриловића", ЛМС, децембар 2008, 482, 6.

В. Ђ. Крестић