ГАВРИЛОВИЋ, Михаило

ГАВРИЛОВИЋ, Михаило, историчар, дипломата (Алексинац, 15. III 1868 -- Лондон, Енглеска, 1. XI 1924). Историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду завршио 1891. са великим успехом, због чега је током студија уврштен у ред њених стипендиста (благодејанаца). Исте године постао је предавач у Учитељској школи у Нишу, а 1892. професор нишке гимназије. Као питомац Министарства просвете два пута је продужавао студије у Паризу (1893--1895; 1896--1900), сакупљао историјске изворе, објављивао научне прилоге и проучавао начин рада европских архивских установа. На Сорбони је 1897. стекао диплому виших студија историје и географије, а 1899. диплому Практичне школе високих студија. Исте године у Паризу је одбранио докторску дисертацију „Студија о Париском уговору од 1259. године између Луја XI, краља Француске, и Хенрија III, краља Енглеске", која је по објављивању 1899. у реномираном универзитетском часопису добила веома похвалне критике, осигуравши му углед у француској историјској науци и сарадњу у Великој француској енциклопедији. Године 1899. прихватио је дужност државног архивара, а старајући се о Државној архиви, учинио је много на сакупљању историјских докумената, како државних органа, установа и институција, тако и истакнутих појединаца. Бринуо се о изради инвентара и каталога, захтевајући да се архивска грађа никоме не даје без реверса, а за ону која је већ била дата сачине прецизни пописи и спискови лица код којих се налазила. Због система који је унео у прикупљање и чување историјских извора већ су га савременици сматрали утемељивачем модерне српске архивистике, а Слободан Јовановић му се у приватној преписци обраћао као „драгом архиваријусу". Истовремено, истицао је да је Г. први српски историчар који је изучавање националне историје XIX в. започео на архивским изворима. Ово важно признање добио је због многобројних својих радова написаних првенствено на необјављиваним историјским документима, попут Исписа из париских архива. Грађа за историју Првог српског устанка (Бг 1904), а понајвише због тротомног животног дела Милош Обреновић (I--III, Бг 1908, 1909, 1912), чији је последњи, четврти том, у рукопису, пропао за време I светског рата. Пишући га, користио је не само грађу из Државне архиве Србије, него и из петроградских, бечких, париских и лондонских архива, а књаза Милоша приказао у контексту обнове српске државности у првим деценијама XIX в. Велику вредност те књиге и њен утицај на развој научне српске историографије истицали су отуда и други српски научници, па је 1906. примљен у Српско књижевно друштво и исте године био изабран за хонорарног професора историје српског народа XIX в. на Правном факултету у Београду. Такође, био је члан Одбора за историју Српске краљевске академије, чији је редовни члан постао 1914. У међувремену, напустивши Државну архиву, почео се бавити дипломатијом, те је у априлу 1911. постављен за посланика на Цетињу, где се задржао до 1914. Српска влада му је потом, 1915, поверила деликатну посланичку дужност при Ватикану, неспремном да прихвати стварање југословенске државе као прокламовани ратни српски циљ. Боравак у Риму искористио је и за прегледање богатих фондова Ватиканског архива. За посланика у Петрограду именован је 1917, али га је избијање револуције омело у преузимању дужности. Остао је са српском владом на Крфу као један од најугледнијих, ничим некомпромитованих српских научника. Уз ванредно лепу одмереност у понашању и господственост у држању то је био један од главних разлога због којих су све многобројнији припадници опозиције Николи Пашићу и незадовољници његовом владом покушавали да га придобију и приволе на прихватање политичких обавеза. Одбивши сличне наговоре, није прихватио ни предлог Н. Пашића да у његовој влади преузме ресор Министарства иностраних дела. По завршетку I светског рата, 1919. постављен је за посланика у Лондону, оставши на том месту до краја живота и изазивајући неподељено поштовање британских дипломатских кругова.

ДЕЛА: С. Мереник, „Библиографија Михаила Гавриловића", ИЧ, 1991, 38.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Самарџић, Писци српске историје, 2, Бг 1981; С. Јовановић, Из историје и књижевности, 1, Бг 1991; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; Архив Србије 1900--2000, Бг 2000.

М. Радојевић