ГАВРИЛОВИЋ, Милан

ГАВРИЛОВИЋ, Милан, правник, дипломата, политичар (Београд, 23. XI 1882 -- Вашингтон, САД, 1. I 1976). Студије права почео је у Београду, а завршио у Паризу, где је 1910. и докторирао. По повратку у Србију ступио је у Министарство иностраних дела. Одан националној идеји, 1911. примљен је у организацију „Уједињење или смрт". Иако је желео да као војник учествује у Првом балканском рату, Никола Пашић му је све до 1921, поверавао дипломатске службе у Лондону, Атини, Берлину и Риму. Г. је током тих година учврстио уверење о потреби сарадње балканских народа и држава, сматрајући да их она може спасти од себичности великих сила. За ову идеју се залагао и као члан Савеза земљорадника (СЗ), којем је приступио 1920. Након државног преврата у Бугарској јуна 1923. и погибије Александра Стамболијског, вође Бугарског земљорадничког народног савеза (БЗНС), председника владе и присталице југословенско-бугарске сарадње, помагао је његове следбенике и избегле сараднике. Истовремено, више година (1924−1930) био је уредник Политике, док је унутар СЗ постао вођа десног страначког крила. За време шестојануарске диктатуре (1929−1934) и у другој половини 30-их година залагао се за обнову парламентарног режима, поштовање демократије и српско-хрватски споразум, али уз сигурну заштиту српских национално-политичких интереса. У погледу спољне политике, истицао се као присталица Француске и Велике Британије, те је њена обавештајна служба новчано помагала СЗ, чији је Г. постао шеф у јуну 1939, после смрти Јована М. Јовановића. У јуну 1940, када су успостављени дипломатски односи између Краљевине Југославије и СССР-а, именован је за првог југословенског посланика у Москви, мада је био познат као одлучан противник комунизма. Противио се приступању Тројном пакту, а 27. III 1941. у пучистичкој влади генерала Душана Симовића постао министар без портфеља. Уверен да је немачки напад на СССР неизбежан, интензивирао је преговоре о склапању југословенско-совјетског војног споразума. Добрим делом и његовом заслугом, уговор о сарадњи и пријатељству потписан је у ноћи између 5. и 6. IV 1941, превише касно да би Краљевина Југославија могла да добије војну помоћ. Опрезан према бољшевичком режиму, посебно је био забринут због подршке коју је совјетски политички врх давао идеји посебности црногорске и македонске нације. Крајем 1941. допутовао је у Лондон, прихвативши молбу генерала Симовића да помогне у решавању емигрантске кризе, али и по препоруци Британаца, који су желели да у избегличкој влади имају поверљивог човека. Почетком јануара 1942. постао је министар правде у новоформираној влади Слободана Јовановића, а од марта и заступник министра пољопривреде, исхране и обнове. Исте ресоре преузео је и у другој влади С. Јовановића, образованој јануара 1943, и краткотрајној влади Милоша Трифуновића, формираној јуна те године. Био је познат по бескомпромисном ставу према хрватској националистичкој политици, у осуди злочина који су чињени над Србима у НДХ, критици Римокатоличке цркве, антибољшевизму и подршци покрету Драгољуба Михаиловића. Такво његово опредељење допринело је све већем удаљавању од британских дипломата, које је оптуживао за организовање католичке завере против српског народа. Преко присталица у земљи све време је одржавао контакте сa Д. Михаиловићем, а у емиграцији и са бугарским политичарима. Предано је радио и на стварању блока аграрних земаља. Схвативши да је идеолошки рат с партизанима изгубљен, међу првима се одлучио за останак у емиграцији, поставши један од њених најугледнијих представника. Већ у септембру 1945, заједно са С. Јовановићем и групом политичара упутио је меморандум Савету министара иностраних послова великих сила, критикујући режим у Југославији и тражећи помоћ за одржавање слободних скупштинских избора. Годину дана касније, 1946, у процесу на којем је Д. Михаиловић био првооптужени, у одсуству је осуђен на 16 година затвора. Наредних година држао је многобројна јавна предавања и сарађивао у више емигрантских часописа, међу којима су били Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош", Српска зора и др.

ДЕЛА: Политичко привредна демократија, Бг 1923; Никола Пашић, Виндзор 1963; Лондонски дневник, прир. А. Гавриловић и К. Гавриловић, Бг 2013; К. Гавриловић, А. Селић (прир.), Народни пут: одабрани списи, Н. Сад 2015.

ИЗВОРИ: К. Ст. Павловић, „Југословенско британски односи 1941--1945. Др Милан Гавриловић према британским изворима", Српска зора, 1976, 17--21; Б. Кризман (прир.), Југославенске владе у избјеглиштву 1941−1943, Бг--Зг 1981; М. Грол, Лондонски дневник 1941−1945, Бг 1990; К. Ст. Павловић, Ратни дневник 1941--1945, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђуретић, Влада на беспућу, Бг 1983; М. Радојевић, Удружена опозиција 1935--1939, Бг 1994; „Емигрантска влада Краљевине Југославије о југословенско-совјетским односима (Погледи Милана Гавриловића)", у: Ослобођење Београда 1944, Бг 2010; „Милан Гавриловић о идеји балканске заједнице 1941--1945", Наша прошлост, 2012, 13.

М. Радојевић