ГАВРИЛОВИЋ, Јеврем

ГАВРИЛОВИЋ, Јеврем, окружни начелник, добротвор (Шушеока код Ваљева, око 1810 -- Београд, 22. VI 1879). Први пут се помиње 1830. као припадник Милошеве гарде. После хатишерифа 1830. добио је официрски чин. Фебруара 1835, као официр, држао је заставу са белим орлом, урађену према Сретењском уставу, у Крагујевачкој цркви. Јануара 1837. постао је старешина Мачванског среза. Већ 1839. био је помоћник начелника Ваљевског округа, а 1840. премештен је за помоћника начелника Рудничког округа. За начелника Ваљевског округа постављен је 1843. За време Вучићеве буне 1842. од самог почетка подржавао је побуњенике. Залагао се 1843. да кнез Александар Карађорђевић, на захтев скупштине, од Порте добије право на кнежевско наслеђе које је Турска оспоравала. У време Катанске буне 1844. био је пасиван, па је због тога премештен за начелника Крајинског округа у Неготин. Од 1851. до 1857. поново је окружни начелник у Ваљеву. У то време већ је био ожењен Јелком, ћерком Јеврема Ненадовића, сестром кнегиње Персиде. Као пашеног кнеза Александра, угледан и богат, именован је 1857. за члана Земаљског савета. На тој дужности је остао до пензионисања 1859. После пензионисања преселио се у Београд, али није прекидао везу са Ваљевом. У Ваљеву је 1850. постао члан -- оснивач Клуба дванаесторице, који су у кафани „Мостар" основали најугледнији и најбогатији грађани. Задатак клуба био је да ради на планском урбаном развоју града, привредном просперитету, просветном и културном уздизању становништва. Овај Клуб је постао снажно удружење које је активно суделовало у развоју града више од 40 година. Преко родбинских веза са Ненадовићима сарађивао је са присталицама збаченог кнеза Александра. Није имао никакве везе са атентаторима на кнеза Михаила. За време истраге је хапшен, али није суђен. Био је врло богат. Имао је имовину која је вредела преко 5.000 дуката или 60.000 ондашњих динара. У његовој кући на Теразијама једно време је била смештена Трећа београдска гимназија, због чега је уписан као њен добротвор. С обзиром на то да није имао деце, сву своју велику имовину завештао је општини Ваљево, с тим да се, после смрти његове друге жене Милеве, користи за унапређење просвете. Као угледни грађанин који је издашно материјално помагао цркву, сахрањен је у порти Маркове цркве у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Педесетогодишњица Треће београдске гимназије, Бг 1910; Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842--1853, Бг 1932; С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Бг 1933; Р. М. Драшковић, Из старог Ваљева, Ва 1970; Љ. Трајковић, Ваљево и околина, Ва 1970.

Д. Илић