ГАВРИЛОВИЋ, Богдан

ГАВРИЛОВИЋ, Богдан, математичар, универзитетски професор (Нови Сад, 1. I 1864 -- Нови Сад, 5. VIII 1947). Г. 1883, као питомац и стипендиста Текелијанумa са одличним успехом полаже основни професорски испит на Филозофском факултету у Будимпешти, на Одсеку за математику, физику и астрономију. Наредне три године посветио је научном и ширем културном образовању у универзитетским центрима Немачке, Француске и Швајцарске. Током 1885. проводи неко време у Прагу где похађа Школу за гимнастику и мачевање. По повратку у Пешту на Универзитету је положио испите из математике (1886), експерименталне физике и астрономије (1887) као услов за стицање доктората. Докторску дисертацију О представљањима једнограних аналитичких функција објавио је на мађарском 1886. а одбранио 1887, када је промовисан за доктора математичких наука. Исте године постављен је за професора Велике школе у Београду, од које касније (1905) настаје Београдски универзитет. Приступно предавање под насловом „Поглед на математику и правац њен" одржао је 1888. У Београду остаје до смрти, активан као универзитетски професор све до 1941. Предавао је математику искључиво на Техничком факултету, где је 1905. постао редовни професор тада основаног Универзитета у Београду. Предавао је Теорију елиптичних функција са применама, Теорију специјалних детерминаната, Основе модерне аналитичке геометрије, Рачун остатка. Декан Техничког факултета био је 1909--1910, а ректор Универзитета 1910--1913. и 1921--1924. Запажени су његови ректорски говори на светосавским прославама Цивилизација и наука (Бг 1911), Социјални задатак Университета (Бг 1912), О живим силама народног јединства (Бг 1922) и Култура и хармонија (Бг 1924).

Објавио је два обимна универзитетска уџбеника који имају и монографски карактер: Аналитична геометрија тачке, праве, круга и коничних пресека (Бг 1896) и Теорија детерминаната (Бг 1899). Обе књиге се могу сматрати капиталним математичким делима у Србији оног времена. Први садржи велик део тадашњег знања о конусним пресецима и геометрији пројективне равни; други уџбеник представља прво озбиљније дело из линеарне алгебре на српском језику, а посебну вредност му дају везе и примене теорије детерминаната у другим областима математике. Почетком XX в. објавио је двадесетак квалитетних радова углавном у Гласу СКА и Раду ЈАЗУ из области алгебре, највише из теорије бројева и линеарне алгебре, затим из аналитичке геометрије и теорије функција. У математичким радовима није дао велике резултате, али су они ипак представљали значајан помак у оквирима математике у Србији. За ванредног члана СКА изабран је 1901, а већ 1905. за редовног члана. У периоду 1931--1937. био је председник СКА. За члана ЈАЗУ изабран је 1906. Касније, поред наведених дисциплина занимала су га и питања из основа математике, а у приступној академској беседи у СКА „Проблем простора, хиперпростора и континуума" (Глас СКА, 1928, 129) изнео је своје погледе на та фундаментална питања математике. Као заљубљеник у физичку културу, придружио се Београдском друштву за гимнастику и борење и постао његов председник.

Г. је био и одличан организатор научног рада на Београдском универзитету и у Академији. Битно је допринео прерастању Велике школе у Београдски универзитет, а као ректор подизању нивоа наставе и развоју универзитета. Већ 1894. основао је Математичку библиотеку Математичког семинара Београдског универзитета, која је уништена крајем II светског рата. Заједно са Михаилом Петровићем и Милутином Миланковићем заслужан је за увођење модерне математике у Србији почетком овог века и може се сматрати једним од утемељивачa Београдске математичке школе. Г. је био члан друштва Circolo matematico di Palermo, Dr. hon. causa Универзитета у Атини, председник Друштва „Никола Тесла", а од 1939, када је основан Институт „Никола Тесла", директор института. Такође је један од оснивача Математичког института у Београду (1946). Одликован је Орденом Светог Саве V до I реда, Карађорђевом звездом IV реда, Белим орлом V реда и Орденом Црвеног Крста. Као човек универзалног духа, своју науку није посматрао изоловано, него у светлу других наука и културних тековина. О томе сведоче његови говори, многобројни чланци и беседе у разним важним приликама из београдског друштвеног и научног живота. Као припадник најужег београдског интелектуалног круга, допринео је стварању једне посебне атмосфере захваљујући којој Београд постаје значајан центар научног рада.

ДЕЛА: Ж. Мијајловић (ур.), Сабрана дела Богдана Гавриловића, Виртуелна библиотека Математичког факултета у Београду, http://elibrary.matf.bg.ac.rs.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Кашанин, „Др. Богдан Гавриловић", Гласник математичко-физички и астрономски, 1947, 2, 4--5; Ј. Кечкић, „Serbian Doctors of Mathematics in the 19-th Century", Publications de l'Institut Mathématique, 1985, 38, 52; П. Перишић, Д. Трифуновић, Математичар Богдан Гавриловић, Бг 1994; Ж. Мијајловић, „Богдан Гавриловић", у: Живот и дело српских научника, 2, Бг 1997.

Ж. Мијајловић