ГАВРИЛО (Поповић)

ГАВРИЛО (Поповић), епископ шабачки, богословски писац (Баја, 23. X 1811 -- Београд, 19. II 1871). Под световним именом Ђорђе завршио гимназију у Баји, филозофију у Сегедину, права у Пешти и богословију у Сремским Карловцима. Дошавши у Србију 1834, замонашио се и био у служби митрополита Петра, потом професор и ректор богословије (1836--1839), предавач и ректор Лицеја у Крагујевцу и Београду (до 1844). Упамћен је као добар педагог и предавач, однеговао је много генерација добрих свештеника и интелектуалаца. Био је члан Друштва српске словесности (од 1842), Одбора просвештенија и Школске комисије. За епископа шабачког посвећен је 1860, али је већ 1866. по молби пензионисан и живео у манастирима Раваници и Букову код Неготина. Сахрањен је у старој цркви Св. Марка у Београду, а када је она у II светском рату изгорела, његове мошти пренете су у садашњу цркву Св. Марка. Вредан писац, објавио је много радова у Гласнику ДСС, Летопису МС, Српским новинама и другим листовима. Објавио је доста књига из разних области: из православног богословља Кратки катихизис (Бг 1849), из црквене историје Повест о првом Васеленском сабору (Земун 1855), из етике Разговори за образовање срца и душе (Бг 1845) и др. Преводио с руског (Црквена историја Јевсевија Памфила, Бг 1871) и грчког (Сократ Схоластик, Историја цркве, Бг 1886)

ДЕЛА: Часови благоговјенија, Бг 1848; Животоописаније славних људи, Бг 1849; Мала астрономија, Бг 1850.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1979; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић