ГАВРИЛО (Мијакић)

ГАВРИЛО (Мијакић), епископ марчански (Ђур, почетак XVII в. -- Гладско, Шлеска, 1686). Још као јеромонах истакао се као борац против уније. Иако најпознатији и најспособнији од четворице кандидата, Изборни сабор је дуго оклевао пре него што га је изабрао за епископа марчанског. Снабдевен писмима српских старешина да га желе за епископа, отишао је у Молдавију где га је 1663. хиротонисао сучавски и молдавски архиепископ Сава Бистрички. Није смео да иде у Пећ јер се бојао отпора цара Леополда, католичке средине и загребачког бискупа Петра III Петретића (1648--1667). Био је под сталним притиском унијата и оптуживан за побуне. Стање је постало посебно тешко после побуне великог крижевачког судије Стевана Осмокруховића 1666, с којим је био пријатељ, а његови монаси повели су побуњене крајишнике против законите власти. Загребачки бискуп П. Петретић оптужио га је цару „да је окорели шизматик и да се руга католичкој вери, коју Власи зову римском, а католике Римљанима, а себи пак кажу да су крстијани". Нови загребачки бискуп Мартин II Борковић (1667--1687) наставио је борбу против Г. и Марчанске епископије. Одласком у Грац и Беч није успео да се оправда, али је цару ипак предао молбу да Марчи врати одузету провизију. Цар Леополд I му је то обећао, али под условом да оде у Рим да га папа хиротонише и да са целом епархијом пређе у унију. Посетом Риму није успео да поправи стање -- дао је изјаву верности римском папи, али је нагласио да се не одриче пећког патријарха јер по православним канонима епископа мора да хиротонише патријарх. Покушао је да се приближи бискупу Борковићу и по неким причама пристао да учествује у неким литијама, као што је чинио епископ Симеон звани Вретања. Граничарски официри и старешине Крижевачке капетаније замолили су Ратни савет да њих и епископа оставе у православној вери. Цар је формирао комисију са задатком да збаци Г., али је тада откривена завера Зринског и Франкопана. Иако је само био у добрим односима са Николом и Петром Зринским а не и њен учесник, Г. је ухапшен октобра 1670, оптужен за заверу против аустријског двора, у оковима спроведен у Грац и осуђен на доживотну робију, а потом отпремљен у Гладско у Шлеској где је робијао до смрти. Цар је манастир предао унијатима и за епископа поставио српског ренегата Павла Зорчића. Тиме је завршен период православне епархије марчанске и почео период насилног унијаћења славонских Срба. Г. је био последњи од шест марчанских православних епископа које су хиротонисали пећки патријарси или сучавско-молдавски митрополит, а истовремено су били присиљени да уз пећког патријарха признају и римског папу.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, „Марчанска унија. Трагедија епископа Мијакића и његових калуђера", Браство, 1926, 20; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Бг 1950; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић