ГАВРИЛО АРХАНЂЕЛ

ГАВРИЛО АРХАНЂЕЛ, православни храм у Београду, у Хумској улици. Подигли су га београдски добротвори Милан и Радмила Вукићевић „у част и славу ослободилаца у рату 1914--1918", како стоји у натпису на храму. Представља испуњење завета који је Милан дао 1915. за време повлачења кроз Албанију. Пројекат за храм урадио је руски архитекта и сликар Григорије Самојлов, који је емигрирао за време бољшевичке револуције. Темеље храма осветио је 1937. епископ Сава (Трлајић), освећење храма извршио је 1939. патријарх Гаврило. Ктитори су сахрањени у крипти испод храма. Храм је преживео рат и опстајао у послератном времену комунистичке власти. У њега су 1946. свечано унете мошти Св. Пантелејмона, које је на молбу проте Арсенија Бркића даровао митрополит Јосиф (Цвијовић), који је за време интернације патријарха Гаврила (Дожића) био на челу Српске цркве и администратор београдске архиепископије. У питању је део моштију које су донели руски монаси избегли после Октобарске револуције у Србију. Од тада је празник овог свеца свечано прослављан. При храму је 1949. основана библиотека. У комунистичком времену храм је стављен на црну листу и два пута био у опасности од рушења. У цркви су 1970. постављене две спомен-плоче. Једну су поставили преживели војници 46. класе у спомен војника погинулих и умрлих у I и II светском рату. Другу је поставило Удружење 1.300 каплара својим изгинулим и умрлим ратним друговима из Ђачког батаљона. Парохијски дом саграђен је 1962, а 1995. обновљен и дозидан.

Храм је изграђен у српско-византијском стилу са централном десетостраном куполом изнад средишњег простора, а на западном делу храма су две осмостране куполе са звонима која су поклонили ктитори. Зидан је циглом и кречним малтером и омалтерисан. Западни портал изведен је са три лучна отвора и два стуба са капителима крај улазних врата. Под храма је у мозаику по угледу на манастир Св. Арханђела у Призрену, задужбину цара Душана. За израду живописа ангажовани су академски сликари Евгениј Варун Секрет и Матвеј Ретлингер, али су до рата урађене само четири фреске: Св. Сава, Св. Арсеније Сремац, Св. Максим (Бранковић) и Св. Василије Острошки. Рат је прекинуо даљи рад сликара, а фреске су током година окупације доста страдале од влаге. Рестаурацију су урадили академски сликари Милосав и Даница Милосављевић, вративши фрескама првобитни изглед. Милосав Младеновић је урадио мозаик Арханђела Гаврила над јужним вратима користивши као модел фреску Св. Арханђела Гаврила у Хиландару из XIV в. После расписаног конкурса рад је 1985. поверен Драгомиру Марунићу, а фреске су у духу српског и византијског средњовековног сликарства из времена Немањића. Осим уобичајених композиција и ликова, у српском фрескосликарству први пут се јављају Св. Иринеј Сремски, Св. Јован Кукузељ (савременик Стефана Немање и Св. Саве, обично представљан као „Словен из Албаније", тј. Србин из Албаније), Николај Јапански и др. Иконостас су изрезбарили браћа Милојевић, а осликаo академски сликар Драгомир Глишић. У најнижој зони је парапет са резбареним орнаментима, следећа је зона престоних икона као стојећих фигура, у трећој зoни је 12 апостoла, са сценом Силаска Св. Духа у средини. На врху иконостаса је деизис. Седамдесетих година XX в. дебарски мајстор Славко Атанасовски Крстанче, последњи из дуборезачке школе коју је основао владика Николај (Велимировић), урадио је у дуборезу Христов гроб, тронове Св. Пантелејмона и Св. Петке, и три сточића за целивајуће иконе. Рад је прилагодио дуборезу са иконостаса и тако створио једну уметничку целину.

ИЗВОР: Летопис Српске православне цркве храма Господњег С. Архангела Гаврила, задужбина Милана Вукићевића и супруге му Радмиле (рукопис).

ЛИТЕРАТУРА: „Преосвећени г. Сава осветио камен-темељац цркве на Котежу војводе Франше д'Епереа у Београду", Гласник СПЦ, 1937, 13--14; Време, 5. VI 1939; „Свечано освећење новог храма Св. Aрхангела Гаврила у Београду", Гласник СПЦ, 1939, 15--16.

Р. Милошевић