ГАВРИЛА, Емил

ГАВРИЛА, Емил, адвокат, публициста, политичар (Велики Бечкерек / Зрењанин, 29. IV 1861 -- Рогашка Слатина, 27. VII 1933). По завршетку гимназије, као стипендиста отишао је на студије права и филозофије у Беч и наставио их у Бону, Минхену и Будимпешти. Са самосталном адвокатском праксом отпочео је 1890. у Великом Бечкереку, а исте године покренуо је и уређивао први бечкеречки српски лист Глас до његовог гашења 1893, када прелази у Нови Сад на место директора листа Застава. Организовао је велики народни митрополијски збор у Сремским Карловцима 1894. против мађарских црквено-политичких реформи, срачунатих на ограничавање српске црквено-школске аутономије. У борби за национална права Срба заступао је српски интерес на сличном збору Румуна, Словака и Срба у Араду. Солидарност у одбрани националних интереса исказао је бранећи румунске политичке прваке у процесу покренутом због меморандума о положају немађарских народа у Угарској. Са групом словачких адвоката бранио је оптужене у велеиздајничком процесу организованом у Клужу 1894. Као представник Срба учествовао је на Народносном конгресу у Будимпешти 1895. и био један од секретара конгреса делегиран од стране српске делегације. На наговор српских националних првака из БиХ укључио се активно у борбу за заштиту националних интереса. Заједно са националним првацима пошао је у Беч где је 1896. израдио мемоморандум о националном, верском и просветном стању Срба у Босни, а 1897. саставио је аграрни меморандум. Поштујући жељу народних вођа наставио је да заступа народне интересе и на њихов захтев прешао из Новог Сада у Будимпешту да би се нашао што ближе центру политичких збивања. Ради бољег и успешнијег извршавања задатака српска влада га је 1901. поставила за правног референта генералног конзулата у Будимпешти. Уживајући поверење и муслиманских првака из Босне уредио је и издао Списе исламског народа Босне и Херцеговине у ствари вјерско-просветног уређења и самоуправе. Уређивао је Босанско-херцеговачки зборник и у Новом Саду објавио шест књига овог зборника. Покренуо је у Сарајеву 1905. први српски политички дневник Српска ријеч. У то време заједно са групом ентузијаста основао је Српски соколски покрет у Босни. По анексији БиХ протеран је из ње, па је рад наставио у Загребу. Одмах по извршеном атентату у Сарајеву на престолонаследника Ф. Фердинанда под оптужбом за велеиздају, а због свог национално-политичког рада, заједно са супругом Олгом Поповић Пеција интерниран је у мађарске затворе. Све време рата провео је у затвору, а слободу је дочекао у затвору у Кишкунхалашу 1918. По повратку из интернације активно се укључио у политички живот. Српски народни одбор из Великог Бечкерека изабрао га је за делегата на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. XI 1918. На скупштини је изабран за члана Народне управе за Банат, Бачку и Барању. Током 1920. био је велики жупан Торонталско-тамишке жупаније. Његовим залагањем 1920. основана је Банатска трговачко-индустријска и занатска комора са седиштем у Великом Бечкереку. Почетком 1924. преселио се у Београд где је радио у више листова и часописа. За сенатора Краљевине Југославије изабран је 1931.

ЛИТЕРАТУРА: Матица српска 1826--1926, Н. Сад 1927; Споменица ослобођења Војводине, Н. Сад 1929; Ур., „Емил Гаврила", ГИДНС, 1934, 7, 1--3; Ј. М. Поповић, Неимари Југославије, Бг 1934; С. Л. Сретеновић, Споменица српске новине за редакциони одбор, Бг 1934; Ч. М. Митриновић (ур.), Сенат, Народна скупштина, Ск 1935; А. Станојловић, Петровград, Петровград 1938; Историја српског народа, VI/1, Бг 1983.

И. Комненовић