ГАВЕЛА, Душан

ГАВЕЛА, Душан, сликар, графичар, карикатуриста (Београд, 18. IV 1939 -- Беч, 30. VI 1999). Студирао на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Љубице Цуце Сокић, где је дипломирао 1967. Током школске 1963/64. студирао у Паризу, на Школи лепих уметности. У Француској живео између 1967. и 1969. Као професор радио на Вишој школи ликовних и примењених уметности у Београду. Излагао на више од 200 колективних и самосталних изложби у земљи и иностранству. Добитник је многих награда и признања, међу којима и треће награде за сликарство на међународној изложби у Италији (1966), награде за илустровану књигу Невен (1975), плакете на изложби Златно перо (1977) и друге награде за сликарство на бијеналу Милене Павловић Барили у Пожаревцу (1989). Био је изузетно образован уметник немирног духа и добар познавалац литературе, историје уметности, психологије и филозофије.

Од најранијих студентских дана Г. је свој ликовни, изразито личан израз и самосвојан уметнички став однеговао на традицији групе Медиала. Опчињен делима Х. Боша и С. Далија, током специјализације у Паризу прати делатност Миодрага Дада Ђурића и Љубе Поповића. У време владавине апстрактног ликовног израза током 60-их година ХХ в. његово дело се издваја по вештини цртања и осећању за надреално, форму и нарацију. Развио је нарочиту сликарску технику која представља комбинацију класичног, ренесансног натурализма и модернистичког начина разбијања јединствене структуре слике или призора као дела наслеђа надреалиста и експресиониста. Његове илустрације ликовна критика је препознала као нову београдску фантастику. У питању су циклуси цртежа за књижевна издања Носорог, Огледала, Антологија шаха, Продавац осмеха и др. Нејасан однос савременог човека према средини и времену у којем живи исказао је личном митологијом фантастичних бића, фантазмагоричних инсеката, спојених људских и животињских делова тела, аморфним облицима, детаљима руку и ногу, као и призорима између сна и јаве увек у покрету, осенчених светло-тамним сенкама и реализованих бравурозном техником чији су узори у врхунским остварењима ренесансе. У српском сликарству 70-их и почетком 80-их година ХХ в. Г. се издвајао непоновљивом виртуозношћу којом је утицао на формирање савременог српског цртежа. Слична атмосфера преовлађује и на његовим уљима на платну на којима доминирају гипка линија, прецизна контура форме, сигуран, тачан потез, али су прелази урађени са више мекоће, а форма је понегде расплинута и флуидна. Покрет је приказан као просторно-временски дисконтинуитет, слично поступку двоструке експозиције у фотографији, где се сегменти преклапају. Свеукупна асоцијација је разбијена слика стварности, осећање егзистенцијалне угрожености при суочавању са хаотичном стварношћу света, исказана јасном композицијом и суптилним колоритом.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Кусовац, П. Петровић, Душан Гевела 1939--1999, Бг 2007.

Д. Милашиновић Марић