ГАТКА

ГАТКА, врста усмене приповетке која се у савременој класификацији жанровски одређује као бајка, а коју Вук, називајући је ,,женском", дефинише као причу о ,,којекаквим чудесима што не може бити" („Предговор", Српске народне приповијетке, Беч 1853). Међу одредницама из Српског рјечника (Беч 1818, 1852) Вук је значења појмова г. и гатња шире тумачио, упућивањем на приповедање уопште, док се именица гатало везује за приповедача. Смисао глагола гатати сужава се само на врачање. Појмови гатар и гатара односе се на особе вичне тој вештини, тј. примени оностраних знања и магијских радњи. Широк распон значења наводи се и у савременим речницима. Аутори прегледа и историја српске књижевности од краја XIX в. наводе термине г. или бајка као синониме, а и упоредо. Уз њих је заступљена и одредница ,,женске приче о чудесима". Некад се засебно издваја животињска г. Непрецизност у одређењу појма је и последица утицаја Прегледа српске књижевности П. Поповића (Бг 1931), који истиче фантастична својства ,,озбиљних" прича: ,,гатке, бајке, женске приповетке". Значења г. померају се и ка другим формама. Г. се везала за особен жанр драмске литературе. Драмским гаткама Р. Младеновића (Синџир и Даћа, 1926; Гривна, 1929) Р. Вучковић (1982) придружује поједина дела Б. Нушића, М. Настасијевића и Т. Манојловића, а одређује их као историјско-синтетичке г.

ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, Народна књижевност, Бг 1975; Р. Вучковић, Модерна драма, Сар. 1982; Б. Стојановић Пантовић, Тајанствена близина Младеновићевих ,,Драмских гатки", пог. у: Р. Младеновић, Драмске гатке, Бг 1989; Н. Милошевић Ђорђевић, Од бајке до изреке, Бг 2000.

С. Д. Самарџија