ГАРЗИЧИЋ, Бранимир

ГАРЗИЧИЋ, Бранимир, молекуларни биолог, универзитетски професор (Београд, 22. IX 1926 -- Београд, 13. IV 1998). Биологију на Природно-математичком факултету у Београду дипломирао 1955. Исте године је изабран за асистента-истраживача у Лабораторији за експерименталну онкологију Института за онкологију на Медицинском факултету у Београду. Током 1956. обучавао се за рад на in vitro културама ткива у лабораторији Петра Мартиновића у Винчи. Усавршавао се у Институту „Gustave Roussy" у Паризу 1958, Академији медицинских наука Совјетског Савеза у Москви 1963--1964, цитогенетичким лабораторијама у Паризу 1969. и Институту „Maкс Планк" у Минхену 1978. Формирао Лабораторију за културу ткива, као и Лабораторију за примену радиоактивних изотопа у дијагностичке и терапеутске сврхе у Институту за онкологију у Београду. Докторирао је 1965. на ПМФ (Биологија) у Београду, а исте године почео да ради као истраживач-сарадник у Институту за биолошка истраживања у Београду. После тешке саобраћајне несреће, 1966, иако реконвалесцент, у Лабораторији за хуману генетику у Институту за ментално здравље у Београду поставио темеље развитку превентивне медицинске генетике у Југославији. У Институт за биолошка истраживања враћа се 1970, где ускоро формира Лабораторију за хуману генетику. Исте године ангажован је као предавач на последипломским студијама из генетике на ПМФ у Београду. У оквиру пројекта о инактивацији Х хромозома код женке сисара, интензивно ради на детерминацији и диференцирању пола код човека. У овом периоду Г. се бави истраживањем пренаталне дијагностике хромозомских болести. Учествује у формирању генетичког саветовалишта у Педијатријској клиници Мед. ф., чији консултант остаје све до средине 1980. Био је предавач на курсу из Хумане и медицинске генетике на Биолошком факултету у Београду од 1980. Био оснивач и од 1983. начелник Лабораторије за медицинску генетику у Институту за здравствену заштиту мајке и детета Србије, једне од најбољих установа те врсте у региону. За ванредног професора на Биолошком факултету у Београду изабран је 1985. Касних 80-их година уводи прве методе молекуларне генетике у дијагностику моногенских болести сарађујући са молекуларним биолозима из научних институција у Београду. После пензионисања 1991. радио је неко време у Онколошком институту у Београду.

ДЕЛА: и M. Guć, N. Lah, „A 19/15 translocation", Genetika, 1981, 13, 1; и M. Veljković, M. Guć, „Effects of Bleomycin and Rubomicin on dictyate oocytes maturing in vitro", Iugoslavica physiologica et pharmacologica acta, 1984, 20, 1; „Effect of cycloheximide on dictyate oocyte in vitro", Iugoslavica physiologica et pharmacologica acta, 1986, 22, 3; коаутор, „A case of monosomy 21", Annales de Génétique, 1988, 31.

М. Гућ Шћекић