ГАРИБАЛДИ ДИВИЗИЈА

ГАРИБАЛДИ ДИВИЗИЈА, дивизија Народноослободилачке војске Југославије формирана од италијанских заробљеника који су прешли на партизанску страну. После капитулације Краљевине Италије, крајем септембра и почетком октобра 1943. на простору Црне Горе партизанским снагама су се придружиле италијанска дивизија „Венеција" и делови дивизије „Тауринезе". Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ стављене су под команду Другог ударног корпуса. Обе су реорганизоване 29. X 1943, тако да је тада дивизија „Венеција" у свом саставу имала пет, а дивизија „Тауринезе" две бригаде. Током октобра и новембра 1943. дивизија „Венеција" водила је одбрамбене борбе против немачких снага на територији Санџака, а дивизија „Тауринезе" на правцу Никшић--Даниловград. Ради лакшег прилагођавања партизанском начину ратовања, 2. XII 1943. од снага те две дивизије формирана је Дивизија „Гарибалди" у чијем су се саставу налазиле три партизанске бригаде, свака јачине 1.300 бораца. За време немачких операција у зиму 1943/44. дивизија је заједно с јединицама Другог корпуса водила одбрамбене борбе против немачке Прве брдске дивизије на правцима Беране -- Бијело Поље, Пријепоље -- Бијело Поље и Пљевља--Чајниче. По наређењу Врховног штаба, Трећа бригада је 23. II 1944. додељена Трећем босанском корпусу, који је оперисао на простору источне Босне. Средином марта 1944. ушла је у састав 17. дивизије која је водила борбе у рејону Власенице. У пролеће те године Трећа бригада је водила тешке борбе против немачких снага у којима је претрпела велике губитке. Осим тога, јединицу је захватила и епидемија пегавог тифуса, па је због огромних губитака убрзо расформирана. Остатак њених снага се вратио у састав матичне дивизије. За то време, главнина дивизије је оперисала на простору Санџака. У Дурмиторској операцији, августа 1944, водила је тешке борбе против делова немачке Прве брдске дивизије и Седме СС брдске дивизије „Принц Еуген" на територији Санџака и Црне Горе. Крајем истог месеца њена Прва бригада је с јединицама 3. дивизије учествовала у поновном ослобађању Берана и Колашина. За то време се у рејону Велимља прикупљала главнина дивизије у коју су упућени италијански војници из састава 3. и 37. дивизије, као и из неких мањих приштапских јединица. Од новопридошлог људства формирана је Четврта бригада. У августу 1944. Друга бригада је упућена у састав 29. дивизије. У исто време, штаб дивизије и Друга бригада су садејствовали Приморској оперативној групи у офанзивним операцијама у Црној Гори и на Црногорском приморју и учествовали у ослобађању Грахова, Цетиња, Ријеке Црнојевића и Подгорице. Почетком 1945. целокупна дивизија се прикупила на простору Велимље--Билећа, а потом била пребачена у шири рејон Дубровника. По наређењу Врховног штаба, одатле је од 1. до 6. III 1945. бродовима с комплетним наоружањем и војном опремом пребачена у Бари, а потом у Монополи. Затим је упућена на Сицилију, где је као посадна јединица дочекала завршетак II светског рата.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стругар, Југославија 1941--1945, Бг 1978; М. Цолић, Преглед операција на југословенском ратишту 1941--1945, Бг 1988; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату (1939--1945), Бг 1992.

А. Животић