ГАРАШАНИН, Милутин В.

ГАРАШАНИН, Милутин В., археолог, универзитетски професор (Београд, 11. IX 1920 -- Београд, 4. IV 2002). Дипломирао је 1946. на Филозофском факултету у Београду на Групи за класичну филологију са археологијом. Прве службене дужности је обављао као управник Музеја града Београда (1945--1946), као асистент у Народном музеју у Београду (1946--1950), те као асистент и научни сарадник у Археолошком институту САНУ (1950--1957). За ванредног професора ФФ у Београду изабран је 1958, а за редовног 1963. Исте године изабран је за дописног, а 1976. за редовног члана САНУ. Дисертацију Хронологија винчанске културе (Бг 1951) одбранио је 1950. на ФФ у Љубљани. Књига је представљала прву хронологију винчанске групе, са оригиналним решењима која су порицала основна гледишта Милоја Васића, истраживача Винче. Г. је био изванредно плодан писац, а упоредо је радио на више пројеката из праисторије, посебно винчанске културе. Објављивао је истраживачке резултате код многих страних издавача, тако да се његов рад може најбоље пратити по изласцима из штампе најважнијих монографија, чије међувреме објављивања покривају многобројне студије, расправе или разрешавање мало познатих проблема ове најзначајније културне појаве на Балкану и у Југоисточној Европи. Истовремено је напредовала и његова професионална каријера, обављана у одговарајућим установама или на актуелним пројектима, затим у вођењу стручних екипа на археолошким локалитетима Централног Подунавља или Доњег Поморавља, највећим делом из различитих праисторијских периода, али такође и римског доба, махом у сарадњи са Драгом Гарашанин (Жарково, Супска, Бубањ, Велика Хумска Чука, Белотић, Бела Црква, Толисавац, Бањевац, Ликодра, Медијана, Радање, Ражана, Крива река итд.). Био је руководилац Одбора за археолошка истраживања на Винчи и руководилац ископавања на Понтесу (Трајанов мост). Посебно су запажена његова ископавања археолошких локалитета у Македонији, у зони контакта Централног и Јужног Балкана; у старијем и раном неолиту Вршник код Штипа, Анзабегово - Овче поље, Зелениково код Скопља, Шуплевец код Битоља. Наведени радови су допринели формирању групе Анзабегово--Вршник као прелазне етапе у образовању првих земљорадничких насеља. Према резултатима које је постигао у систематском проучавању ране праисторије Балкана, усмерене на две преломне производне фазе: доместикацију житарица и прву појаву археометалургије, именовао је носиоце те дуготрајне еволуције на овом простору -- старије неолитску старчевачку културу, односно неолитску и рано енеолитску винчанску културу.

Бавећи се теоријским расправама о пореклу најстарије земљорадње, заступао је гледиште о источном пореклу балканског неолита, чије матично или полазно подручје припада по томе Месопотамији и Источном Средоземљу. Увео је у европску праисторију термин „сукцесивна миграција", којим је протумачио колонизацију Балкана, Панонске низије и Доњег Подунавља, путем постепене експанзије неолитске земљорадње. Уследиле су његове расправе о даљем развоју балканских праисторијских култура са посебном пажњом усмереном на бронзано и гвоздено доба. Ово последње нарочито према начину образовања њихових све сложенијих форми друштвене организације, оличених у племенским савезима у VI и V в. п.н.е. Постигнуте резултате овог систематски вођеног истраживања сажео је у својим многобројним научним радовима и списима, објављеним у домаћој и страној литератури. Био је исто тако добро познат и као уредник актуелних монографија и часописа који су обрађивали праисторијске културе средњег Подунавља, Поморавља и Повардарја. Његови радови, објављени у другој половини прошлог века, поставили су темељ хронологије и стратиграфске поделе праисторијских култура Источног и Централног Балкана, као и Подунавља Карпатског басена.

Заслужан је за оснивање Националног комитета за балканологију у саставу Македонске академије наука и уметности у Скопљу. Био је дописни члан Баварске академије наука, дописни члан АНУБИХ, члан Македонске академије ван радног састава, почасни доктор Универзитета у Букурешту, члан Траколошког института у Софији, члан Немачког и Аустријског археолошког института и многих других научних институција у земљи и иностранству. Био је генерални секретар САНУ (1977--1981), председник Асоцијације за истраживања Југоисточне Европе (AISEE), председник Међународног савета за филозофске и хуманистичке науке, члан Уређивачког одбора УНЕСКО: Историја културе и науке, аутор и уредник издања за Југоисточну Европу.

ДЕЛА: и Д. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; „Neolithikum und Bronzezeit in Serbien und Makedonien", Bericht der Römisch-Germanischen Kommission 39, Frankfurt/M 1958; „Chronologische und ethnische Fragen der Eisenzeit auf dem Balkan", Atti dеl VI Congresso internazionale delle Scienze preistoriche e protohistoriche I, Roma 1962; и Д. Гарашанин, „Црна Гора у праисторијско доба", „Црна Гора у освит писане историје", „Црна Гора у доба Римског царства", у: Историја Црне Горе, 1, Тг 1967; Праисторија на тлу СР Србије, I, II, Бг 1973; „Централно-балканска зона", у: А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, II, Сар. 1979; и Д. Гарашанин, Супска, Стублина, праисторијско насеље винчанске културе, Бг 1979; Праисторија (Уметност на тлу Југославије), Мостар 1982; „Панонско-подунавска регија", „Централнобалканска регија", у: А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, IV, Сар. 1983; „Настанак и порекло Илира", у: Илири и Албанци, Бг 1988; „Problèmes de l'ethnogénèse des peuples paléobalkaniques. Régions centrales et occidentales de la Péninsule", Палеобалканска племена између Јадранског и Црног мора од енеолита до хеленистичког доба, I илиро-трачки симпозијум, Ниш--Благоевград 1989; В. Милетин, „Библиографија Милутина Гарашанина", Старинар, 1989/90, 40--41. „Der Übergang vom Neolithikum zur Frühen Brоnzezeit auf dem Balkan und an der unteren Donau. Ein Rückblick nach dreiβig Jahren", у: J. Lichardus (ур.), Die Kupferzeit als Historische Epoche, 1, Bonn 1991.

Литература: В. Кондић (ур.), Зборник Милутина Гарашанина, Старинар, 1989/90, 40--41; С. Бабић, М. Томовић, Милутин Гарашанин, разговори о археологији, Бг 1996; N. Tasić, C. Grozdanov (ур.), Homage to Milutin Garašanin, Bg 2006.

Бо. Јовановић