ГАРАШАНИН, Илија

ГАРАШАНИН, Илија, државник, политичар (Гараши код Крагујевца, 28. I 1812 -- Гроцка код Смедерева, 22. VI 1874). Породица се доселила у Србију из Црне Горе крајем XVII в. под вођством кнеза Вукашина Бошковића. Његов унук Сава настанио се у селу Гараши, а по њему је породица добила презиме Савић. Савин син Милутин Савић, трговац и устаник, који је пред крај живота додао свом презимену Гарашанин, оженио се Пауном, сестром Арсенија Ломе, и имао две кћери и три сина, Михаила, Луку и Илију. Милутин је синовима доводио приватне учитеље из Срема, а Г. одвео у грчку школу у Земуну, а потом у немачку у Ораховици. Потом се Г. вратио у село и браћи и оцу, који је у међувремену путовао у Јерусалим и постао хаџија, помагао у трговачком послу. На позив кнеза Милоша, хаџи Милутин му је за државног чиновника послао најпре сина Луку, али га је 1833. заменио Илија, који је био ожењен Софијом (Соком) Данић, са којом је имао синове Светозара и Милутина. У то време већ су живели у Гроцкој, где је кнез Милош хаџи-Милутину поклонио имање због улоге коју је одиграо у гушењу Ђакове буне 1825. Септембра 1837. кнез је именовао Г. за заповедника тек основане „војне полиције" са чином пуковника, као и за члана Совјета. После абдикације кнеза Милоша 1839. и ступања кнеза Михаила на престо, Г. се са оцем придружио уставобранитељима и постао члан Уставотворне комисије. Са Вучићем, Петронијевићем, Стојаном Симићем и Стефаном Стефановићем Тенком у марту 1840. правио је тајни план против Обреновића. Подржан од Порте, кнез је у јулу сакупио најоданије чланове Народне скупштине који су оптужили уставобранитеље за изазивање побуне, а Г. за напуштање војске и издају земље. За подстрекавање побуне оптужени су и Милутин и Лука Гарашанин. Укупно 38 уставобранитеља, укључујући и тројицу Гарашанина, било је присиљено да оде у изгнанство у Цариград.

Г. се вратио у Београд тек 1842, када су, са Милутином Савићем Гарашанином на челу, уставобранитељи почели убрзане припреме за рушење кнеза Михаила. У сукобу регуларне војске и групе побуњеника коју су предводили Милутин и Лука Гарашанин, група је разбијена, а Лука и Милутин убијени. У грађанском рату који се затим распламсао, побуњеници, предвођени Вучићем, поразили су кнежеве присталице, а кнез Михаило је у ноћи 7/8. септембра прешао у Аустрију. Вучић је Г. у одсуству именовао за члана Државног савета, а потом је изабран за помоћника попечитеља, па и за попечитеља (министра) унутрашњих дела. На том положају остао је готово целу деценију. Г. је образовао постојан и послушан бирократски апарат, ефикасну полицију, малу али добро припремљену регуларну војску. И на осталим пољима осетио се напредак. Г. је успео да овлада ситуацијом у земљи, а затим је, уз сагласност кнеза Александра и других уставобранитеља, сазвана нова Народна скупштина која је под будним оком војске и полиције јуна 1843. једногласно потврдила избор Карађорђевића за кнеза Србије. Поставши и формални министар унутрашњих послова, Г. је увео најстроже мере против покретача, учесника и помагача противвладиних и противдинастичких побуна. За сва та дела предвиђана је смртна казна. И после Вучићевог повратка у Србију, Г. је остао главна личност уставобранитељског режима, што је за последицу имало хлађење њихових односа већ од 1845.

Најтрајнија тековина његове водеће улоге у време уставобранитеља било је Начертаније, национални и државни програм који је израдио за Кнежевину Србију 1844. Историјске корене Начертанија треба тражити у идејама Српске националне и социјалне револуције (1804--1815) о ослобођењу и уједињењу српског народа у независну националну државу. Посредним путем с њима су биле упознате владе Велике Британије и Француске, али и водећи кругови политички утицајне пољске емиграције, коју је у Западној Европи предводио гроф Адам Чарториски, некада министар иностраних послова руског цара Александра I. Ради организоване и европски широке антируске и антиаустријске акције у циљу ослобађања Пољске, Чарториски је у Лондону, а посебно у Паризу (Hotel Lamberе), образовао своје обавештајне и пропагандне центре за повезивање са ослободилачким покретима других европских народа и утицања на њихове активности. Ради испитивања прилика у Србији и на словенском Југу, Чарториски је почетком 40-их година послао у Турску и на Балкан неколико обавештајних мисија. Г., као најистакнутијој политичкој личности у Србији, упутио је 1843. посебног изасланика, Чеха Франтишека Заха са својим „Саветима", на основу којих је Зах сачинио план националне и државне политике Кнежевине Србије и уручио га Г. у мају 1844. У њему је било језгро Начертанија. Захов план изражавао је тежњу пољске емиграције да малену Србију претвори у средиште политичког и војног окупљања Јужних Словена -- Срба, Хрвата и Бугара -- из којег би кретала борба против Османског царства, али се наносили ударци и интересима Русије и Аустрије. Не одбацујући изричито Захове замисли о уједињавању свих Јужних Словена, Г. им је претпоставио ослобођење и уједињење српског народа, пре свега оног под турском влашћу. Прерађени и српским тежњама прилагођени Захов план претворио је у свој програм националне и државне политике Србије. Завршивши Начертаније крајем 1844, почетком наредне године га је, као највећу тајну, предао кнезу Александру Карађорђевићу као програм будуће српске државе. У тој држави окупиле би се Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Стара Србија (Рашка земља, Косово и Метохија, делови Македоније). Тиме би била завршена прва фаза борбе за ослобођење и уједињење српског народа, која би била вођена постепено, откидањем дела по дела Османске империје у процесу њеног незаустављивог пропадања. Поменуте земље ујединиле би се у јединствену државу на чијем би челу стајао кнез, без прецизирања његове династичке припадности. Што се тиче Баната, Бачке и Срема, он их, из опреза према Аустрији, није помињао као делове уједињене српске државе, али је испољио бригу за очување националног идентитета ових области. Земљама ослобођеним од Турске управљали би њихови људи, које Србија треба на време да припреми за тај посао, дајући при том посебан значај сународницима католичке вере. Ова фаза националног програма била би, по концепцији Начертанија, изведена позивањем на „свето историческо право", мада нису искључивана ни „ватрена чувства народности", заснована на заједничком пореклу и језику, без обзира на верску припадност. Овако „обновљена" српска држава могла би у другој фази свог развитка и учвршћивања ући у савезну државну заједницу са најсроднијим јужнословенским народима, Бугарима и Хрватима, из све три њихове покрајине: Славоније, Хрватске и Далмације. У реализацији обе ове фазе српског националног програма главни непријатељ Србије, поред Турске, била би Аустрија, с којом би Срби кад-тад ушли у одлучујући обрачун. За тај случај је, као и његови пољски саветодавци, рачунао на подршку Француске и Британије, али је најважнију помоћ очекивао од Русије. Зато је, за разлику од Заховог плана, Начертаније врло уздржано и обазриво говорило о могућим неугодностима с руске стране.

Г. је без великог оклевања почео предузимати прве кораке за остваривање Начертанија. успостављајући везе са српским срединама и прикупљајући податке о расположењу српског и других народа у њима. У самом Београду створио је тајни Одбор за пропаганду противтурске акције, чији је главни циљ била Босна. У сарадњи са Г. већ су били и неки припадници Илирског покрета (Гај, Чавловић), као и познати босански фрањевац Иван Франо Јукић. Око њега се у току 1845. ради пропагирања идеја јужнословенске сарадње окупило двадесетак сарадника, који су покренули и лист југословенске оријентације Бранислав. На изграђивању обавештајне и устаничке организације на територији Босне и Херцеговине, у Бугарској, Старој Србији и Хрватској до 1848. резултати су скромнији. Догађаји 1848/49. дали су овим подухватима снажнији подстицај, а његова највећа пажња била је усмерена према српском покрету у Угарској. Политичар конзервативних схватања и противник револуција и европских идеја либерализма, он се у себи ипак радовао могућности пропасти или бар великог слабљења Аустрије. Његов најважнији циљ, постављен на самом почетку револуције, којег се чврсто држао у току целог њеног трајања, био је да Србија „у миру и добром поретку остане". Тога ради је у пролеће 1848, уз помоћ Миливоја Петровића Блазнавца и предусретљивости хрватских власти бана Јелачића, у корену сасекао намеру кнеза Милоша Обреновића да, на крилима револуционарних догађаја, изазове покрет у Србији и поново се докопа кнежевске власти. Г. је на време разумео да српски народ у Угарској национално угрожава искључив и непомирљив мађарски национализам, те да сународницима треба пружити делотворну помоћ. Стална му је брига била очување политичког јединства и стабилности у самој Србији. Са тим циљем донет је Закон о јавном поретку 1850. и „Априлски циркулар" из 1852. који су имали да онемогуће деловање обреновићевске и вучићевске (проруске) опозиције владајућем режиму. Прихватајући овакву Г. замисао, кнез Александар га је септембра 1852. именовао за свог представника (председника владе) и министра иностраних дела. Тај потез изазвао је отворени сукоб са већ незадовољном Русијом, у који се умешао и сам цар Николај I. У Г. он је однекуд препознао човека наклоњеног опасним револуционарним тенденцијама, повезаног са пољском и мађарском емиграцијом. Од тог тренутка отпочели су снажни руски притисци на кнеза Александра да га уклони са било које водеће политичке позиције. Кнез је неко време одолевао, уважавајући Г. мишљење да се Србија може одбранити и од руске и од аустријске доминације образовањем федерације балканских земаља, чије би она била средиште. Спремајући се за разарање Турске, руски цар је управо такву тежњу бескомпромисно одбијао и почетком 1853, на ултимативан начин, појачао притиске на српског кнеза, који је 26. III 1853. сменио Г. с положаја председника владе и министра иностраних послова и именовао га за члана Савета, што је он одбио и у 41. години први пут отишао у пензију. Ови догађаји нису од њега начинили непомирљивог непријатеља Русије, али су допринели појачавању скепсе према улози Русије у Источном питању и несебичном залагању за ослобођење балканских хришћана од османске власти. Зато је за читаво време Кримског рата (1853--1856) доследно заступао став о неутралности Србије, тим пре што је био с правом уверен у опасност аустријске окупације у случају уласка Србије у рат на страни Русије.

Слабог здравља, нападнут неколиким болестима, у оно време и неизлечивим (екцем коже, гихт, стомачни проблеми), морао је падати и у расположења у којима му је више од свега било до личног мира и самоће. Нашавши се 1853. у положају пензионера, није мировао и прешао је у опозицију према кнезу Александру Карађорђевићу. Разлози за то нису били пре свега личне, него политичке природе. Нервирала су га кнежева настојања да влада деспотски, а посебно његово све отвореније ослањање на Аустрију и у унутрашњој и у спољној политици те је после 1855. почео говорити и о промени династије у Србији, искључујући при том повратак Обреновића. Кнез и дворска камарила осећали су колико је опасно имати га за непријатеља те му је у марту 1858. понуђено место министра унутрашњих послова. У међувремену измирен са Вучићем, понуду је прихватио, али са скривеном намером да положај искористи за организовање легалног уклањања Александра с престола. Определио се за сазивање Народне скупштине која се није састајала од 1848. План је био да Скупштина свргне кнеза Александра, а онда би, играјући на карту неслоге међу његовим противницима, управу у земљи до избора новог владара преузели Г., Вучић и Миша Анастасијевић. Део чланова Савета прихватио је предлог о сазивању Скупштине, свргавању кнеза и поверавање власти намесништву. Кад је одлука о сазивању Скупштине донета, Г. је с пуним ауторитетом, помоћу своје полиције и администрације, али и либералне младежи, организовао изборе на којима је за посланике изабрана већина противника кнеза Александра. При томе је изгубио из вида да ће у Скупштини међу незадовољницима бити превише обреновићеваца, а превидео је и њихово брзо повезивање са београдским либералним интелектуалцима. Све до отварања Скупштине на дан Светог Андреје (11. XII 1858) Г., бескомпромисно решен да руши Карађорђевића, држао је цео подухват под контролом. Многе значајне личности тадашњег политичког живота Србије већ су виделе у њему једног од најозбиљнијих кандидата за будућег кнеза, мада је он сам то порицао. Либерали и обреновићевци, чврсто решени да спрече „олигархе" Г., Вучића и Анастасијевића да се дограбе власти, једни другима обећали су уступке: либерали да подрже повратак кнеза Милоша, а обреновићевци да прихвате извесне либералне реформе. Сложили су се и да власт, до повратка кнеза Милоша у Србију, као овлашћени заступник врши одани обреновићевац и угледни политичар Стевча Михаиловић.

Порта је 15. I 1859. потврдила Милошев избор за кнеза, а неколико дана касније Г. је поднео оставку на положај министра унутрашњих дела и по други пут отишао у пензију. Од тада па до смрти кнеза Милоша (септембар 1860) био је у немилости власти, борио се са болестима и породичним дуговима, али није престајао да се занима за политику. Његов повратак на власт уследио је кад се почео приближавати кнезу Михаилу критиком либералних реформи и залагањем за што јачу кнежевску власт. Кнез му је фебруара и марта 1861, са младим Јованом Ристићем, поверио мисију у Бечу, Пешти и Сремским Карловцима, ради утицања на положај Срба у Угарској после укидања Војводства Србије и Тамишког Баната и одржавања Српског народно-црквеног (Благовештенског) сабора, али су ови покушаји мађарско-српског измирења и сарадње у борби против бечког централизма остали без резултата. Без конкретног успеха остао је и његов пут у Цариград, у који га је кнез упутио већ у априлу да преговара о промени Устава из 1838. и о евакуацији, односно подвргавању српским законима Турака који су живели изван турских тврђава у Србији. За то време водио је тајне разговоре с грчким представником Ренијерисом о могућности савеза Србије и Грчке, а ти су се разговори у будућности показали плодоносним. За рад на истим питањима кнез Михаило је после тога у Цариград, у својству сталног српског заступника на Порти (капућехаје), упутио Јована Ристића, а њега позвао да преузме најодговорније место кнежевог представника и министра иностраних послова. Ступајући децембра 1861. на највишу дужност, кнезу је одмах показао текст Начертанија. Кнез га је без приговора прихватао стављајући до знања да му је стало до што шире, југословенске акције Србије. У то време кнез је окупио сараднике конзервативне политичке оријентације и решио се несугласица с либералима. Са Г. је водио активну спољну, а са Николом Христићем чврсту аутократску унутрашњу политику. Г. је, уз пуно одобравање кнеза Михаила, велику националну политику мислио да води бирократски: тајно, из своје канцеларије, уз помоћ групе поверљивих агената и пропагандиста, а не са „неразумном гомилом" српског народа.

Зато је почетком 1862. обновио Српски одбор за пропаганду и организовање устанка у српским земљама. Поново је стварана мрежа организација у Босни, финансирана је пропаганда и у Бугарској, а у Ваљеву је средином 1862. образован одред од 2.000 добровољаца из јужнословенских земаља и једна „Бугарска легија" од 300 бораца. Г. влада је одмах предузела кораке за наоружавање војне силе Србије, која је требало да се састоји од 3.000 припадника стајаће и близу 50.000 народне војске. Те мере су узрујале Турке и биле (јуна 1862) главни узрок разорног четвородневног бомбардовања Београда са 200 топова из Београдске тврђаве. Изгледало је да је српско-турски рат неизбежан, али је захваљујући Г. ипак избегнут, а пред велике силе најзад је постављено питање исељавања турског становништва из Србије. На конференцији представника великих сила у предграђу Цариграда Канлиџи (22. VII -- 4. IX 1862), није прихваћен захтев Београда за рушење турских тврђава у Србији (осим Ужица и Сокола), али је Турска обавезана да исели своје становништво из српских градова. Турци су се обавезали да убудуће не смеју поновити војне мере, а Срби да ће распустити ваљевске добровољачке одреде и исплатити одштету исељеним Турцима. Г. је ипак настављао припреме за рат, па је крајем 1862. и почетком 1863. у Русији набавио и преко Румуније, у сарадњи с кнезом Кузом, у Србију допремио око 40.000 пушака за наоружавање српске војске и устаника у околним земљама. Тај догађај побољшао је српско-румунске односе, али и узнемирио дипломатију великих сила. У наредне три године Г. и кнез Михаило вршили су стални притисак на Грке и Румуне да побољшају војну спрему као предуслов општег напада на Турску, а Г. је са својим сарадницима и даље радио на плановима великог устанка у Босни, Херцеговини и Бугарској, као и на обнављању преговора о савезу с Грчком, Румунијом и бугарском емиграцијом. Постигнуто је само превазилажење неспоразума с Црном Гором, али друга Г. настојања у правцу стварања Балканског савеза остала су без резултата.

Током 60-их година до Г. су стизале вести о плановима Наполеона III да се Аустрији уступи Босна и Херцеговина у замену за Венецију коју би ова препустила Италији. То га је 1865. посебно забринуло и нагнало на покушај да од такве комбинације одврати Италију, али отуда је остао без одговора. Заузврат, он и кнез Михаило су се оглушили о пруско-италијанске позиве да Србија с њима уђе у коалицију против Аустрије. Овакво држање за Србију је имало ту добру страну што је одобровољило Порту према њој, јер је и она страховала од западних рачуница на Балкану. То је створило повољне услове да Србија, у условима тешких европских сукоба и избијања устанка против Турске на Криту 1866, у Цариграду отвори питање повлачења турске војске из њених тврђава. За тај захтев добијена је и дискретна подршка британске дипломатије, а њој су се придружиле и остале велике силе. Г. је оживео иницијативу за стварање Балканског савеза, али једини успех у том моменту било је потписивање тајног споразума Србије и Црне Горе 5. X 1866, који је свесрдно подржала Русија. И поред тога, Јован Ристић је у октобру 1866. захтевао од кнеза и Г. овлашћење да енергично покрене питање градова. Г. се у почетку устезао бојећи се негативне реакције Турске и неких сила, али је кнез такво овлашћење Ристићу дао. Порта и султан су средином фебруара донели одлуку о прихватању захтева Србије под условом да кнез Михаило учини подворење сизерену. Пошто је овај то и учинио, „кључеви" утврђених турских градова свечано су му предати 18. IV 1867. у Београду, а до 6. маја последњи турски војник напустио је Србију. И после тога Г. није напуштао своју идеју о ослобођењу и уједињењу целог Српства и о потреби настављања напора за стварање Балканског савеза. Био је врло расположен за споразумевање са Хрватима о судбини Босне и Херцеговине и о сарадњи на „уједињењу свију југословенских племена у једну државу". У том погледу са прваком хрватске Народне странке Јосипом Јурјем Штросмајером постигао је у мају 1867. не сасвим формални споразум о заједничкој радњи на уједињењу југословенских народа, уз хрватску сагласност да Босна и Херцеговина припадну Србији. За обе стране овај споразум био је само једна од варијаната решавања властитих националних питања. Истог месеца у Београду је постигнут и договор са Бугарским одбором из Букурешта, који је предвиђао образовање Југословенског царства после ослобођења од Турске. Последња тековина кнежеве и његове заједничке акције на стварању Балканског савеза био је уговор Србије са Грчком, потписан августа 1867. Када је у фебруару 1868. дошло и до српско-румунског споразума, стварање Првог балканског савеза било је заокружено. Г. више у томе није учествовао. Иако је савез у ствари остао мртво слово на хартији, он је имао трајне историјске последице. Г. је у његовом стварању играо прворазредну улогу.

Почетак краја његове државничке каријере треба тражити у подели до које је дошло у српској влади у лето 1867. о питању рата. Неколицина министара које је заступао министар војни М. Блазнавац тражила је одлагање рата и решавање српског националног питања мирним преговорима с Турском, уз помоћ великих сила. Г. и његове присталице залагали су се за радикално решење -- ратом у савезу с осталим балканским народима. Кнез Михаило држао се неодређено и неодлучно, а онда је 25. августа дошло до његовог загонетног разговора у четири ока са председником угарске владе Ђулом Андрашијем, на кнежевом имању Иванка у Словачкој. Иако је био с Михаилом у Иванки, на ове петочасовне разговоре Г. није позван, што га је дубоко повредило. Шта је Андраши при том обећао кнезу Михаилу да би га одвратио од оружане националне акције Србије, историографија никад није до краја разјаснила. На основу каснијих догађаја и посредних извора, сасвим је реална претпоставка да га је уверио да би Србија, уз пуну подршку Аустроугарске, на миран начин од Турске могла да добије на управу Босну и Херцеговину или бар њен највећи део. Ова примамљива понуда навела је кнеза Михаила да дубоко размисли о основним стратешким правцима спољне политике Србије, да се одлучи за њихову промену и определи за антиратну струју у самој земљи. То је неизбежно морало да га одвоји од Г. Одлука о томе сазрела је већ почетком јесени, тим лакше што је Г. у то време био и највећа препрека његовој намери да се, након развода од кнегиње Јулије, ожени младом рођаком Катарином Константиновић. Показујући према Г. све већу хладноћу, кнез је само чекао згодан повод да га уклони са власти. Нашао га је у доиста непромишљеној индискрецији Г. блиског сарадника Антонија Орешковића, па је 14. XI 1867. донео одлуку о Г. смењивању са свих дужности и слању у пензију. Тако је он у 57. години окончао државничку мисију, што је примио наизглед мирно и спокојно. Највеће незадовољство изражавала је Русија, али то кнеза Михаила није поколебало у новој оријентацији српске националне политике. Да је Г. незаинтересованост за државничке функције ипак била привидна, показаo je његов покушај да се докопа власти приликом убиства кнеза Михаила 10. VI 1868. Tом приликом је, као кнежев ађутант, рањен и његов син Светозар. Нашавши се у том тренутку у непосредној близини крвавог догађаја и заборављајући бригу о сину, он је својим кочијама у највећој брзини одјурио из Топчидера у седиште владе у Београду, одакле је алармирао министре и војно-полицијске снаге да спремно дочекају даље акције атентатора. Док се спремало oбразовање привременог кнежевског намесништва, он је, иако без икакве формалне дужности, опет био апсолутни господар ситуације у Србији, али само за кратко. Већ следећег дана министар војни Блазнавац војним ударом за кнеза је прогласио четрнаестогодишњег Милана Обреновића, дојурио је на седницу владе и из ње буквално избацио Г. и издиктирао решења ситуације. Остатак пензионерског живота провео је у Гроцкој, болешљив, мрзовољан, огорчен на либерале и њихове реформе, у материјалној оскудици и под сталном присмотром полиције. Са породицом која му се придружила у Гроцкој отворио је млин, али од њега није стекао никакву корист. Кад је умро, српска влада му је организовала опело у Саборној цркви у Београду. После тога обичним колима враћен је у Гроцку и скромно сахрањен.

ДЕЛО: „Начертаније", у: Р. Љушић, Књига о Начертанију, национални и државни програм Кнежевине Србије (1844), Бг 1993.

ИЗВОРИ: АС; АСАНУ; Архив Чарториског у Кракову (Пољска); Записи Јеврема Грујића, I--III, Бг 1922--1923; С. Михаиловић, Мемоари Стефана--Стевче Михаиловића, I (1813--1842), II (1842--1858), Бг 1928; Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, I--II, Бг 1931; В. Ј. Вучковић, Политичка акција Србије у јужнословенским покрајинама Хабзбуршке монархије 1859--1874, Бг 1965; Дневник Бењамина Калаја 1868--1875, Бг -- Н. Сад 1976; В. Јовановић, Успомене, Бг 1988; В. Крестић, Мемоари Стефана--Стевче Михаиловића (1861--1878), Бг 1991.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијег доба 1848--1873, I--III, Бг 1887--1901; М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Д. Павловић, Србија и српски покрет у Јужној Угарској 1848 и 1849, Бг 1904; В. Поповић, Политика Француске и Аустрије на Балкану у време Наполеона III, Бг 1925; M. Handelsmann, La Question d'Orient et la politique yоugoslave du Prince Czartoryski après 1840, Paris 1929; Д. Страњаковић, Влада Уставобранитеља 1842--1853, Бг 1932; Д. Страњаковић, „Политичка пропаганда Србије 1844--1858", ГИДНС, 1936, IX; Љ. Алексић, Став Француске према Србији за време друге владе кнеза Милоша и Михаила 1858-1868, Бг 1957; В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Бг 1958; Г. Јакшић, В. Вучковић, Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила, Бг 1963; Д. Ђорђевић, Révolutions nationales des peuples balkaniques 1804-1914, Бг 1965; В. Крестић, „Југословенска политика Јосипа Јурја Штросмајера", ИГ, 1969, I; Ослобођење градова у Србији од Турака 1862--1867, Бг 1970; Љ. Алексић Пејковић, Политика Италије према Србији до 1870, Бг 1979; Д. Мекензи, Илија Гарашанин, државник и дипломата, Бг 1987; М. Екмечић, Стварање Југославије 1790--1918, I--II, Бг 1989; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада -- Друга Влада Милоша и Михаила, Сабрана дела, III, Бг 1990; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, (1868--1878), Сабрана дела, IV, Бг 1990; Илија Гарашанин (1812--1874), међународни научни скуп 9. и 10. децембра 1987, Бг 1991; В. Крестић, „Начертаније" -- српски, југословенски или великосрпски политички програм, предговор у: Начертаније, Јаг. 2003.

Ч. Попов