ГАЈРЕТ
ГАЈРЕТ, културно-просвјетно друштво и лист у издању тога друштва. Прво и најзначајније муслиманско културно-просвјетно друштво основано је у Сарајеву 20. II 1903. Оснивање овог друштва резултат је преданог рада малобројне муслиманске интелигенције образоване у западном духу, која је крајем XIX и почетком XX в. настојала да муслиманску заједницу путем културе и просвјете покрене и усмјери на стазу нових, европских вриједности и мјерила која је у Босну донијела аустроугарска власт. Као претходница овог друштва почео је да излази лист за поуку и забаву Бехар (1900), намијењен муслиманској породици, чији су покретачи били Едхем Мулабдић, Осман Нури Хаџић и угледни муслимански интелектуалац тога времена Сафвет-бег Башагић, који је касније изабран и за првог предсједника Г*.* Најважнији циљ Г. био је стварање услова за школовање муслиманске младежи у средњим и вишим школама, подизање образовања и културе, као и свијести муслиманског свијета о сопственом идентитету. За разлику од нешто раније основаног истородног српског друштва Просвјета и хрватског друштва Напредак (1903), која су била усмјерена на подизање националне свијести и његовање културне традиције Срба и Хрвата, Г. се, због још неизграђене националне свијести Муслимана (касније Бошњака), првенствено ангажовао на афирмисању посебности живота и културе муслиманског човјека и на њој засноване јаке самосвијести муслиманске заједнице. Лојалност покретача Г. и одсуство било каквог националног и политичког програма у његовим оснивачким актима нису изазивали веће подозрење аустроугарских власти све до 1907, када је друштво преузео егзекутивни одбор опозиционе Муслиманске народне организације, а његов секретар постао Осман Ђикић. У складу са владајућим схватањима о неподударности категорија вјере и нације, те неопходности „национализације" Муслимана прихватањем српске или хрватске националне свијести, активност Г. одвијала се у знаку српског националног идентитета. Због тога су аустроугарске власти непосредно пред I свјетски рат суспендовале његов управни одбор, а управљање друштвом предале државном комесаријату. Таква национална и политичка оријентација задржана је и између два рата: од 1923. Г. носи заштитни знак куће Карађорђевића, јер му је престолонасљедник Петар био протектор, а од 1929. друштво је преименовано додавањем српског националног предзнака и званичан назив био је Српско муслиманско просвјетно и културно друштво Г. Истовремено, у Београду је 1931. подигнут дом Г., чији је покровитељ изградње био краљ Александар Карађорђевић. Због такве оријентације Г. је забрањен чим су 1941. усташке власти дошле у Босну. Послије ослобођења 1945. основано је ново муслиманско друштво Препород, које је, заједно са српским друштвом Просвјета и хрватским Напредак, неколико година касније интегрисано у новоосновани Савез културно-просвјетних друштава БиХ.
Путем стипендија, зајмова и разних других потпора Г. школовао се највећи дио муслиманске средњошколске и високошколске омладине у првој половини XX в. У фази до I свјетског рата друштво је на разне начине омогућило школовање 545 ђака и студената. Узимајући у обзир и период између два рата, тај број се попео на преко 6.000 полазника средњих, стручних и високих школа што је чинило 2/3 муслиманске интелигенције у БиХ и Санџаку. Друштво је имало и осам сопствених, мушких и женских интерната, од којих су неки били заједнички са друштвом Просвјета путем којих се просјечно школовало 300--400 ученика годишње. Од школске 1926/27. у Београду је основан интернат и за женску универзитетску омладину. Уз помоћ београдског огранка Г. „Осман Ђикић" студије је завршило преко 300 студената. Посебну заслугу друштво има за еманципацију муслиманске жене, што је нарочито дошло до изражаја на конгресу муслиманских интелектуалаца 1928. У оквиру своје широке, просвјетне, културне и социјалне активности Г. је покренуо истоимени лист, издавао календаре, покренуо своју библиотеку, организовао разне течајеве, пропагирао задругарство, основао сопствену банку итд. За разлику од Просвјете и Напретка чији је рад обновљен у новим државно-политичким приликама крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог вијека, Г. се, упркос великом значају за просвјетно-културни развој и идентитет Муслимана, није нашао међу институцијама које су обновиле рад.
Лист Г. представља најзначајнији издавачки подухват овог друштва. Излазио је с прекидима у периоду од 1907. до 1941 (1907--1914, 1921--1922. и 1924--1941). Штампан је ћирилицом и латиницом (у заглављу 1911--1914. и 1921--1922. и арабицом). Формат, учесталост излажења и број страница су се мијењали. На уредничким мјестима су се смјењивали: Едхем Мулабдић, Мустајбег Салихбашић, Осман Ђикић, Мурад Сарић, Авдо Сумбул, Шукрија Куртовић, Абдурезак Хифзи Бјелевац, Хамид Кукић и Хамза Хумо. Већ за вријеме Ђикићевог уредништва Г. се прикључује знатан број млађих муслиманских писаца, првенствено некадашњих сарадника часописа Бехар, али се јављају и писци хрватске, а нарочито српске књижевности. До 1914. Г. је већ представљао значајно књижевно гласило са приличним бројем сталних сарадника. У 1921. и 1922. уочљивији је пораст броја књижевних прилога, али је мали број муслиманских писаца па долази до неспоразума између редакције листа и управе друштва због пренаглашене просрпске оријентације гласила. Пуну афирмацију Г. у области књижевног стваралаштва означава период 1924--1930, за шта је увелико заслужан Хамза Хумо. Поред представника старије генерације муслиманских писаца запажена је сарадња млађих писаца (Х. Диздар, Х. Хумо, Х. Кикић, И. Добарџић, С. Бурина, А. Мурадбеговић). Редовни сарадници листа су и Б. Јевтић, В. В. Тмуша, Ј. Палавестра, М. Мирон, Ј. Кушан. Међутим, од 1930. литерарни прилози су мање заступљени, тако да се Г. поново претвара у друштвени гласник који готово искључиво прати извјештај о раду друштва. Тек посљедњих година, од 1937, уласком Хамида Диздара у редакцију, поново се поклања пажња књижевности, па до краја излажења лист успијева да окупи већину ранијих сарадника, као и неке нове (Ј. Међедовић, Ћ. Сијарић и др.). Међу књижевним прилозима домаћих аутора, као и у већини листова овог доба, доминира поезија. Проза је заступљена с нешто мањим бројем прилога, док најзначајније прилоге из области драме представљају дјела А. Мурадбеговића. Прилично је обимна и грађа из области народне књижевности, коју су у сталној рубрици прикупљали и презентовали Г. сарадници.
ЛИТЕРАТУРА: Споменица двадесетипетогодишњице„Гајрета"1903--1928, Сар. 1928; И. Кемура, Улога „Гајрета" у друштвеном животу Муслимана Босне и Херцеговине 1903--1941, Сар. 1986; Д. Миличевић, „Гајрет 1907*1907---1914; 19211921---1912; 19241924--1941"--*1941", у: Библиографија књижевних прилога у листовима и часописима Босне и Херцеговине 1850--1918, Сар. 1991.
С.танислав Тутњевић
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)