ЂУРОВИЋ, Ратко

ЂУРОВИЋ, Ратко, филмски сценариста, писац, универзитетски професор (Никшић, 8. XII 1914 -- Београд, 17. VI 1998). Завршио је студије Историје јужнословенске књижевности и филозофије на Филозофском факултету у Загребу, после чега се запослио као професор гимназије у Приједору. После II светског рата био је професор и директор гимназије у Даниловграду, професор Учитељске школе у Херцег Новом, уметнички директор и драматург Народног позоришта Црне Горе, секретар Централног народног универзитета на Цетињу, директор Издавачког предузећа „Народна књига" са Цетиња, директор Централне народне библиотеке, управник Умјетничке галерије Црне Горе, секретар редакције Енциклопедије Југославије за Црну Гору. Од 1957. ради у Београду, прво као филмски сценарист и саветник „Авала филма" (до 1962), а онда као уметнички директор „Дунав филма" (1962--1965). Био је предавач на вишем течају Центра за стручно оспособљавање филмских радника Југославије (1959--1962), ванредни, па редовни професор Академије за позоришну уметност у Београду (1961--1984), те проректор и ректор Универзитета уметности у Београду (1973--1978). Био је и директор Лексикографског завода Црне Горе 1981--1983, а главни уредник Енциклопедије Црне Горе од 1984. Први пут ради на филму 1951. за продуцента „Ловћен филм" као косценарист за кратке филмове Његош и У славу Његоша, оба у режији Велимира Стојановића. Њих двојица, зачетници црногорске кинематографије, успели су да у тешким околностима за производњу филма у Црној Гори одмах наметну висок уметнички ниво и да се афирмишу као један од најуспешнијих стваралачких тандема југословенског филма. Раде заједно низ значајних документарних филмова у продукцији „Ловћен филма" (Дјело Трипа Кокољића, Мртви град 1952; Заточници мријет навикнути 1953; Уткани токови, Наша тамновања 1954), а затим стварају први црногорски дугометражни играни филм Лажни цар (1955) и успешне игране филмове Зле паре (1956), Четири километра на сат и Campo Mamula (1959). Као сценариста и косценариста играних филмова, сарађивао је са истакнутим редитељима у филмовима: Козара (1962), Проверено мин њет (1965), Поглед у зеницу сунца (1966), Битка на Неретви (1969), Први сплитски одред (1972), Бомбаши (1973) Црвени удар (1974), Човек кога треба убити (1979), Сезона мира у Паризу (1981), Тринаести јул (1982), Добровољци (1986). Добитник је две златне арене за сценарио Југословенског филмског фестивала у Пули 1956. и 1962, Плакете поводом десет година југословенског филма 1955, Плакете поводом двадесет година југословенског филма 1965, Повеље поводом тридесетпетогодишњице кинематографије у СФРЈ 1979, Плакете Југословенске кинотеке 1984, те Награде за животно дело на Фестивалу југословенског документарног и краткометражног филма у Београду 1991.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Милинковић Фимон, Сведочења о Ратку Ђуровићу, Бг--Пг 2009.

Б. Нишкановић