ЂУРКОВИЋ, Евгеније

ЂУРКОВИЋ, Евгеније, адвокат, врховни надзорник српских школа, посланик (Баја, Мађарска, 1790 -- Пешта, 16. IX 1874). Породица Ђ. стекла је угарско племство. Права је студирао у Словачкој, па у Пешти 1815. постао фишкал грофовских породица Баћањи, Вечеи и Српске школске депутације. Изабран је 1841. за главног школског надзорника српских православних школа у Угарској с титулом „краљевски саветник", а његов утицај на пољу просвете био је веома велик. У време револуције 1848. представници Омладине, које је предводио Лаза Марковић, тражили су од председника краљевског намесника Зичија да га смени, пошто је, како су тврдили, својим конзервативним ставовима спречавао сваку реформу школства. Био је врло имућан, а припадао је десном крилу српског грађанског друштва, био у веома блиским односима с Рајачићем, као и с владајућим мађарским круговима, а као носилац мађарске државне идеје уживао је њихово неограничено поверење. Настојао је да из препарандије уклони све противдржавне елементе, а наставом мађарског језика да оснажи идеју мађарског родољубља. Конзервативан став заузимао је и у вези с тада актуелним питањима језика и правописа, оштро и бескомпромисно се супротстављајући реформама за које се залагао Вук Стефановић Караџић. Био је и огорчени противник Теодора Павловића, секретара Матице српске, па је не бирајући средства, с патријархом Рајачићем, илирцима и др. покушао да Павловића материјално уништи и истовремено компромитује у очима јавности. Био је један од оних који су захтевали да се седиште Матице српске врати у Пешту, јер је желео да је потчини Карловачкој митрополији, под чијом се управом налазило и српско школство. Више пута биран је за посланика народно-црквених сабора. На Српском народно-црквеном сабору 1837. био је депутат Будимске епархије. Патријарх Рајачић поставио га је 1849. за референта просветне струке у новоименованој влади. Обављао је дужност градоначелника Новог Сада. Писао је највише о темама из области права. Сарађивао је у Арнотовом Магазину (1838). Штитио је и помагао Д. Неофитовића, М. Видаковића и друге српске писце, па му је стога Видаковић 1839. посветио своје дело Селим и Мерима. Сава Јовановић посветио му је оду Пƀснь его высоко-благородію господину Еνгенію отъ Гьурковичь, народньіхъ школъ верховному управителю (Пешта 1841).

ДЕЛА: Право наслƀдія за общу славено-сербскаго у Мадьарской народа ползу, Будим 1823; Мала нƀмачка грамматіка за Србе, Пешта 1851; превод: Законъ мƀничньій кралƀвства Унгаріе и частій къ ньой принадлежећи, Пешта 1840.

ЛИТЕРАТУРА: P. Ј. Šafařík, Geschichte der südslawischen Literatur, III, Geschichte der serbischen Literatur, Prag 1865; Србски народ, 1874, 68; Глас народа, 1874, 40; Ј. Игњатовић, Мемоари, Н. Сад 1953; В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској (1791--1914), Н. Сад 1980; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, I, Н. Сад 1986.

П. В. Крестић