ЂУРКОВИЋ, Димитрије

ЂУРКОВИЋ, Димитрије, позоришни редитељ и педагог (Београд, 12. IX 1925). Позориште га је привлачило од детињства, па је већ од оснивања Дечјег позоришта „Рода" у Београду 1938. постао његов члан. Са пријатељима је основао неформално позориште Омладински студио у којем је од 1941. до 1943. изведено седам премијера у којима је био писац, редитељ и глумац. После рата радио је као новинар у Политици (1945--1946), затим у културној хроници Радио Београда. Први је стални филмски критичар Политике (1949--1953). Више од филма привлачило га је позориште па 1948, одмах по њеном оснивању, уписује Академију за позоришну уметност у Београду. Као студент прве класе на Одсеку за режију у класи проф. Хуга Клајна дипломирао 1952. представом Довитљива девојка Лопеа де Веге на сцени Хрватског народног казалишта у Суботици. Исте године ангажован је као редитељ у Народном позоришту у Крагујевцу, где је стварао модерно и живо позориште. У две сезоне режирао је четири представе, од којих је последња (Миодраг Ђурђевић, Наследство) уклоњена са репертоара из политичких разлога. Након тога прелази у Српско народно позориште у Новом Саду где се, у оштрој конкуренцији, намеће за најзначајнијег редитеља тог позоришног ансамбла и остварује своје најзначајније режије: Небески одред Ђ. Лебовића и А. Обреновића (1957), Избирачица К. Трифковића (корежија са Б. Ханауском, 1960), Варалица у Бечеју Б. Чиплића (1961), Халелуја Ђ. Лебовића (1964), Фамилија Софронија А. Кирића Ј. Игњатовића (у сопственој драматизацији, 1966), Село Сакуле, а у Банату Зорана Петровића (1969), Зли дуси Ф. М. Достојевског (драматизација А. Ками, 1975). У СНП је режирао и Песму О. Давича (у сопственој драматизацији, 1956. и 1959), Оптимистичку трагедију В. В. Вишњевског (1957), Чаробњака који доноси кишу Р. Неша (1958), Пукотину раја М. Туторова (1959), Хамлета В. Шекспира (1961), Вечитог младожењу Ј. Игњатовића (у сопственој драматизацији, 1963), Народног посланика (1963) и Госпођу министарку (1966) Б. Нушића, Коштану Б. Станковића (1964), Месечину за несрећне Ј. О'Нилa (1967), Викторију Ђ. Лебовићa (1968), Злу жену (1968) и Кир Јању (1978) Ј. С. Поповићa; Беле ракете лете на Амстердам В. Зупана (1972), Галеба А. П. Чехова (1973), Сентименталну представу М. Антића (1974), Смрт трговачког путника А. Милера (1977) и Хеду Габлер Х. Ибзена (1984); а у ЈДП: Калигулу А. Камија (1960) и Брисан пут М. Новковић (1980). Стеријину награду за режију добио је за представе Избирачица (1961), Халелуја (1965) и Фамилија Софронија А. Кирића (1968), док је за Село Сакуле, а у Банату добио Стеријину награду за сценску адаптацију (1970), а представа, коју је и режирао, добија награду Најбоља представа у целини и Награду округлог стола критике. У то време је постао редитељ са највише Стеријиних награда у Југославији. Две награде за режију додељене су му на Сусретима војвођанских позоришта за представе Иркутска прича А. Н. Арбузова (1961) и Фамилија Софронија А. Кирића, а две редитељске награде примио је од Удружења драмских уметника Србије (Иркутска прича и Село Сакуле, а у Банату).

У Новом Саду Ђ. је пронашао ансамбл који је прихватио да прати његове неконвенционалне идеје. Спроводио их је са непоколебљивом и ретко виђеном упорношћу. За то је имао безрезервну подршку управника СНП Милоша Хаџића. Као редитељ посебно се интересовао за дела домаћих аутора, нарочито за текстове који истражују и презентују Војводину, коју је сматрао за простор и време свог изворног позоришта. Негујући култ позоришне пробе, припадао је оним ретким ентузијастима у позоришту за које је истраживачки рад пун неизвесности важнији од проверених путева који воде до рутинских остварења. Тежио је позоришту које је одлучно у критици друштвене стварности, али и поетично, иронично и исповедно. Велик познавалац драмске литературе, дубоко је у њу понирао, не прихватајући моду изневеравања драмског писца. Ипак, није се залагао за такозвано литерарно позориште, него за позориште које се темељи на самосвојности позоришне уметности и њеног језика, пре свега на уметности глумца, а затим и осталих протагониста колективног уметничког чина. Био је у сталном ангажману у СНП од 1955. до 1967 (и касније као стални гост) с тим што је две сезоне био у београдском Савременом позоришту (1961--1963). Четири године је у СНП био директор Драме (1963--1967) и две године уметнички руководилац „Веселог театра Бен Акиба". Режирао је и у Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212 и НП у Београду, у НП у Сомбору, у НП у Вршцу, у Камерном театру '55 у Сарајеву и у театру Станислава Виспјанског у Катовицама (Пољска).

Педагошким радом почео је да се бави у Средњој позоришној школи у Новом Саду (1955--1957), затим је у Драмском студију СНП предавао предмет Анализа текста (1966--1968), да би 1969. постао професор позоришне режије на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду на којој је извео пет класа студената режије. Био је у више мандата шеф Катедре за позоришну и радио режију где је испољио снажну иницијативу за унапређивање и осавремењавање процеса студирања режије, усмеравајући га према практичном, непосредном усвајању знања и настојећи да што више повеже студирање режије са студирањем глуме, драматургије и организације. Многе његове иновације у педагогији режије, као и низ практичних вежби, и данас се користе у настави. Већи број његових студената постали су афирмисани редитељи. По позиву прихвата да студентима интермедијалне режије на Академији уметности у Новом Саду предаје позоришну режију (1978--1983). Предавао је и на магистарским студијама театрологије на ФДУ и Академији уметности у Новом Саду.

ЛИТЕРАТУРА: П. Марјановић (прир.), Димитрије Ђурковић, Н. Сад 2007.

Ж. Поповић; Б. Нишкановић