ЂУРИШИЋ, Павле

ЂУРИШИЋ, Павле, официр, командант снага ЈВуО (Подгорица, 9. VII 1907 -- Стара Градишка, 21. IV 1945). По завршетку седмог разреда гимназије примљен је у 55. класу Ниже школе ВА, коју је завршио 1930. Краће време је службовао као командир вода у 10. пешадијском пуку и Пешадијској официрској школи у Сарајеву. На личну молбу прекомандован је 1934. у Беране, где је прво био командир вода, а потом ађутант издвојеног батаљона 48. пешадијског пука. Након положеног капетанског испита (1937) постао је командир Прве чете тог батаљона. По избијању II светског рата и италијанске анексије Албаније, са својом четом је упућен на Плавско језеро ради обезбеђења границе. Учествовао је у Априлском рату, борећи се са својом јединицом у саставу Комског одреда и успевши да избегне заробљавање. Већ на почетку устанка, средином јула 1941, истакао се као способан командант, због чега га је пуковник Драгољуб Михаиловић поставио за команданта четничких снага на простору централне и источне Црне Горе. На Михаиловићев предлог, влада Краљевине Југославије га је одликовала орденом Карађорђеве звезде с мачевима. Крајем 1941. састао се с пуковником Михаиловићем, који га је поставио на место команданта Лимско-санџачких четничких одреда. По повратку из Михаиловићевог штаба постигао је договор с командантом италијанске дивизије „Венеција" генералом Бонинијем о борби против партизанских снага у зони одговорности те дивизије на северу Црне Горе. Након одласка главнине партизанских снага из Црне Горе, са својим трупама водио je борбе против њихових остатака током 1942. Јединице под његовом командом заузеле су фебруара 1943. Колашин, у који се пребацио његов штаб из Горњег Заостра. Одатле је упутио ултиматум италијанском гувернеру Црне Горе Пирцију Биролију, у коjeм је истакнуто да ће народ на сваки покушај проглашења црногорске независности одговорити устанком. Својеврсни пакт о ненападању с Италијанима потрајао је до лета 1943. У том периоду је са својим одредима учествовао у операцијама на Неретви. У покушају да зауставе партизанско напредовање ка Црној Гори трупе под његовом командом претрпеле су тежак пораз код Невесиња. Након битке на Неретви у Црну Гору је ушла немачка Прва брдска дивизија, која је у склопу антигерилских операција без борбе заузела Колашин. Ђ. је тада заробљен и интерниран у логор Стриј у Пољској. Три месеца касније, августа 1943, успео је да побегне из заробљеништва и пробије се до Београда, где је приликом преласка Дунава ухапшен од стране снага генерала Милана Недића и предат Немцима. Новембра 1943. они су га пребацили у Црну Гору, како би уз њихову помоћ водио операције против партизанских јединица. По пристизању у Црну Гору, формирао је три пука са седиштима у Милешеви, Пљевљима и Подгорици, почевши да добија и помоћ од генерала Милана Недића и Димитрија Љотића. Недић га поставља на место заменика команданта Српског добровољачког корпуса и унапређује у чин потпуковника. Снаге под његовом командом прерастају јуна и јула 1944. у Црногорски добровољачки корпус, који је у свом саставу имао три пука с око 5.600 бораца. Истовремено, у политичком смислу почиње да се разилази с генералом Михаиловићем и прави планове о стварању посебне слободне територије у Црној Гори и Албанији. Лета 1944. учествовао је у одбрани Санџака од партизанске офанзиве, а октобра 1944. споразумео се с албанским првацима о заједничком одступању ка Грчкој. На Михаиловићев позив трупе под његовом командом кренуле су у повлачење ка северозападу децембра 1944. Фебруара 1945. разишао се с Михаиловићем и Врховном командом и, у намери да се повуче у Словенију, приближио Секули Дрљевићу, црногорском сепаратисти и сараднику режима НДХ, признајући 22. III 1945. Црногорско државно вијеће. Међутим, снаге НДХ су зауставиле четнике под његовом командом на Лијевча Пољу. Заједно са више десетина других официра усташе су заробиле Ђ. и потом га убиле.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томашевић, Четници у Другом свјетском рату, Зг 1979; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992; Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић. Биографија, Бг 2004.

А.лександар Животић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)