ЂУРИЧИН, Рада

ЂУРИЧИН, Рада, глумица (Вршац, 31. V 1934). Глуму је дипломирала на Академији за позоришну уметност 1958, а jугословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду 1961. Дебитовала је на сцени Народног позоришта у Београду 1958, а од 1959. је стални члан Југословенског драмског позоришта, у којем је остварила већину својих улога: Девојка (Р. Петровић, Сабињанке), Доли (Б. Шо, Никад се не зна), Раиса Митрофанова (В. Мајаковски, Стеница), Кротка, Дуња (Ф. М. Достојевски, Кротка, Злочин и казна), Контеса од Базилдона, Сесили (О. Вајлд, Идеалан муж, Важно је звати се Ернест), Офелија (В. Шекспир, Хамлет), Млађа Ајола (Ф. Г. Лорка, Говор цвећа), Маријана (Молијер, Тартиф), Сташа (Ј. Кулунџић, Клара Думбровска), Мери Бојл (Ш. О'Кејси, Јунона и паун), Кћерка Губернатора (Н. В. Гогољ, Мртве душе), Келнерица (Д. Михаиловић, Кад су цветале тикве), Виргилија (В. Шекспир, Б. Брехт, Кориолан), Гаетана (А. Хинг, Освајач), Рејмонд Сандебиз (Ж. Фејдо, Буба у уху), Глафира (Н. Островски, Вуци и овце), Ана (М. Горки, Васа Железнова), Катарина (Ж. П. Сартр, Ђаво и господ Бог), Она (М. Капор, Крај викенда), Краљица Елизабета Петровна (М. Црњански, Сеобе), Гђа Пјуркафт (Б. Џонсон, Вартоломејски вашар), те монодраме Страх од летења (Е. Јонг, 1979) и О, ја сам врло, врло срећна (Д. Фо, Ф. Раме, 1982). Играла је и у представама и ауторским пројектима у Атељеу 212 (Е. Ротердамски, Похвала лудости, 1975; М. Капор, Кабаре „Ембарго", 1994; Д. Брајковић, Опоруке Десанке Максимовић, 1998), Звездара театру (А. Поповић, Мрешћење шарана, 1984; И. Андрић, Конзулска времена, 2009), Битеф театру (А. П. Чехов, Три сестре, 2010), Малом позоришту „Душко Радовић" (М. Данојлић, Драги мој Петровићу, Вечерња сцена, 1988) и Љубичастом позоришту (Л. Николић, Бити ничији, 1999; Д. Гинка, Ф. М. Достојевски, Катарина Ивановна Мармеладова, 2001, награде у Старој Руси 2002, Битољу 2004. и Кијеву 2005). Била је новинар-водитељ у Радио Београду, а играла је и у многобројним филмовима (Осма врата, Н. Танхофер, 1959 -- награда у Пули; Дневник Ане Франк, М. Самарџић, 1959; Дани искушења, Б. Гапо, 1965; Бомба у 10.10, Ч. Дамјановић, 1967; Слепи миш, Ј. Коњовић, 1968; Буба у уху, Љ. Ристић, 1972; Злочин и казна, С. Мрмак, 1972; Парлог, К. Вичек, 1974; Крај викенда, А. Ђорђевић, 1985; Најбољи, Д. Шорак, 1989; Искушавање ђавола, Ж. Николић, 1989; Госпођа Колонтај, С. Радовић, 1996; Јесен стиже, дуњо моја, Љ. Самарџић, 2004; Синовци, С. Ковачевић, 2006; Жена са сломљеним носем, С. Кољевић, 2010. и др.), те телевизијским драмама и серијама (Браћа и сестре, И. Хетрих, 1967; Стан, С. Мрмак, 1968; Десет заповести, Р. Лола Ђукић, 1970; Врућ ветар, А. Ђорђевић, 1980; Роман о Лондону, М. Траиловић, 1988; Десанка, С. Радовић, 1999; Вратиће се роде, Г. Гајић, 2007--2008; Село гори, а баба се чешља, Р. Бајић, 2008--2010; Заувек млад, Н. Огњеновић, С. Килибарда, 2009; Мирис кише на Балкану, Љ. Самарџић, 2011). Иницирала је и стварала позоришне представе и ТВ-пројекте везане за теме које су је лично заокупљале, а које се могу раздвојити на два основна тока -- положај жене и литерарни кабаре. Бавила се женским ликовима, чији је заједнички именитељ чежња за бољим светом и за правом на различитост. Објавила је књиге Тајна црне руке, Дневник једне глумице (Бг 1999) и Моје монодраме (Земун 2005). Добитница је награде за животно дело „Златни ћуран" Дана комедије у Јагодини (2014), те Нушићеве награде за животно дело глумцу комичару фестивала „Нушићеви дани" у Смедереву (2019).

ЛИТЕРАТУРА: М. Радошевић, „Златне колајне на Белефу", Политика, 26. VII 1996; М. Вукадиновић, „Поезија међу кулисама / Десанкин позоришни портрет", Политика, 28. IV 1998; M. Удовички, „О још једној тајни Црне руке", Лудус, 27. III 2000; J. Бабел, „Рада Ђуричин о позоришту... / Њени кључеви ведрине", Нова нада, IV 2000; Б. Криловић, „Жудња за узвишеним", Лудус, 20. XII 2001; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; М. Вукадиновић, „Лепота страдања (Рада Ђуричин у кожи Катарине Ивановне)", Лудус, 23. XII 2002; Р. Станковић, „Рада Ђуричин, глумица / Избор по нужди", НИН, 22. IV 2004.

В. Крчмар