ЂУРИЋ, Рајко

ЂУРИЋ, Рајко, књижевник, политичар (Мало Орашје код Смедерева, 3. X 1947 -- Београд, 2. XI 2020). Дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду 1972, докторирао на истом факултету с темом „Култура Рома у СФР Југославији" 1985. Био је новинар Културне редакције Политике и њен уредник. Живео је у Берлину (1991--2004). По повратку у Београд био је новинар и помоћник главног уредника Танјуга. Активно се бави проучавањем и афирмацијом идентитета и културе Рома и побољшањем права ромског народа у нашој земљи и свету. Председник је Уније Рома Србије и председник Интернационалне ромске академије. Био је председник Међународне ромске уније (1990--2000) и један од оснивача Ромског Пен центра, народни посланик у Скупштини Србије (2007--2008). Сарадник је САНУ и члан њеног Одбора за проучавање културе Рома. Заједно са З. Паковићем написао је драму Убити Зорана Ђинђића, извођену у Н. Саду 2012. Био је косценариста филма Дом за вешање Е. Кустурице. Аутор је већег броја књига песама на српском и ромском језику (Без дома, без гроба -- Bi kheresko, bi limoresko, Бг 1979; А и У -- A thaji U, Бг 1982; Доба недоба -- Kal akalesqo, Смед. 2015), научних монографија (Загонетке, митови и веровања Рома, Круш. 1980; Ромски глаголи, њихово порекло и значење, Бг 2009; Историја ромске књижевности, Вш 2010), уџбеника (Граматика ромског језика, Бг 2005; Стандардизација ромског језика, Сар. 2012), као и публицистичких радова. Његова поезија заснована је на традицији ромске културе и историјске судбине Рома и на темама из њиховог свакодневног живота. Културна и историјска симболика ромског народа у његовим песмама претворена је у симболику његове номадске судбине и неизвесног живота. Његове песме и научни и публицистички радови превођени су на енглески, немачки, француски, италијански, мађарски, румунски, шпански, шведски, македонски, јапански, пољски и словеначки језик. Добитник је Награде Жељезаре Сисак, награде шведског Пен центра „Курт Тухолски", америчке Found for free expression, Института отворено друштво у Будимпешти, Института за културу у Мадриду, Признања за животно дело Ромског националног савета Србије.

ДЕЛА: поезија: Хефестови ученици, Бг 1986; Душа и пепео, Вш 2008; монографије и студије: Сеобе Рома -- кругови пакла и венац среће, Бг 1987; Роми у европској књижевности, Бг 1996; Историја Рома, пре и после Аушвица, Бг 2006; и А. Милетић, Историја холокауста Рома, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: З. Карановић, „Рајко Ђурић -- Загонетке, митови и језик Рома", Поља, 1985, 31; Н. Цинцар Попоски, „Женик и пахуљице", Борба, 1986, 270--271; Д. Тодоровић, Ведрине -- новинске критике песничких књига, Бг 1997; М. Живановић, Кључеви духа, 50 разговора, Н. Сад 2002; В. Цидилко, „Александар Тишма и Рајко Ђурић о литерарном и етничком идентитету у мањинској и у већинској књижевности", Свеске, 2003, 15, 69.

М. Недић