ЂУРЂЕВИЋ, Стијепо

ЂУРЂЕВИЋ, Стијепо, песник (Дубровник, 1579 -- Дубровник, 8. IX 1632). Потиче из властеоске породице. Школу је похађао у Дубровнику. Први период његовога живота обележен је изгредима и сукобима са законом. Четири године је провео у прогонству (године 1612. помогао је бекство учесника у побуни балканских хришћана, од којих је један био његов брат, против Турака). По повратку из изгнанства, од 1619. обављао је низ дужности у дубровачкој влади (кнежев заменик, апелациони судија и др.). Био је први дубровачки песник који је у потпуности припадао новој барокној епохи у књижевности. Сачувао се мали број његових песама, у којима су опеване тада нове теме и мотиви, у маринистичком духу; одликовали су их китњасти барокни стил, досетка, бизарност и сл., а објављиване су међу песмама Џ. Бунића (Пландовања, Дубр. 1849, Дјела, Зг 1971) и Х. Мажибрадића (Стари писци хрватски, XI, Зг 1880). Израз барокног дуализма, као својеврсне равнотеже између контраста (слободе и ласцивности, на једној, и дубоке побожности, на другој страни) био је његов препев седам покајничких псалама (постхумно објавио П. Богашиновић). Најзначајније Ђ. дело је Дервиш, први шаљиви спев у дубровачкој књижевности. Спев је пародија петраркистичке лирике, изведена на оригиналан начин и поред угледања на сличне италијанске спевове, најбољи у својој врсти (извршио велик утицај на ову врсту епског песништва у Дубровнику). Други Ђ. спев ове врсте, Мемишах, изгубљен је.

ДЕЛА: Sedam salama pokornijeh kralja Davida, istomačene iz jezika latinskoga i složene u pjesan i jezik slovinski, Padova 1686; „Derviscjata", у: Marunko scpotna pjesan I. B. Giorgi..., Dubr. 1839.

ЛИТЕРАТУРА: П. Колендић, „Један Маринов сонет у преводу С. Ђ.", ПКЈИФ, 1926, VI; Д. Павловић, „С. Ђ. дубровачки песник XVII века", Глас СКА, 1935, CLXIV; „Пародије љубавне и пасторалне поезије у дубровачкој књижевности", ГНЧ, 1936, XLV; М. Петковић, Дубровачке маскерате, Бг 1950; М. Пантић, „Венац непознатих барокних надгробница...", ПКЈИФ, 1959, XXV; З. Бојовић, Ренесанса и барок, Бг 2003.

З. Бојовић