ЂУРЂЕВИЋ, Стаменко

ЂУРЂЕВИЋ, Стаменко, вајар, писац (Крњево код Велике Плане, 19. II 1888 − Београд, 6. IV 1941). Вајарско образовање почео је да стиче 1906. у Уметничко-занатској школи у Београду, код Ђ. Јовановића. Од 1909. до 1912. студирао је у Паризу, усавршавао се код А. Мерсијеа, а затим у Прагу. После заробљавања и болести у I светском рату опорављао се у Чехословачкој, где је урадио низ скулптура. Од 1919. опет је (са државном стипендијом) у два наврата боравио у Паризу, а у Београд се коначно доселио 1922. Исте године је приредио изложбу са Момиром Коруновићем. Скулптуре је потом представљао на неколико самосталних (1924, 1926. и 1938. на Изложби радничке културне делатности) и колективних изложби, међу којима су Четврта југословенска изложба (1912) и Јесење изложбе београдских уметника (1929, 1938). Бавио се и књижевношћу; од 1919. до 1938. објављивао је прозу и поезију под псеудонимом A. de Maia. Живот је изгубио приликом немачког бомбардовања Београда. Иако припада невеликом броју српских вајара који су радили током првих деценија ХХ в., његово стваралаштво, због мало сачуваних скулптура -- обележених реалистичким приступом код обликовања дела снажног волумена, уз елементе умереног експресионизма -- није довољно познато. Извео је споменике Трећепозивцу у Београду (1923), краљу Петру I у Добрљину (1924), др Вељку Рамадановићу у Земуну, а 1926. откривен је споменик кнегињи Зорки, који је био постављен на Калемегдану. Дела му се налазе у јавним збиркама (Народни музеј у Београду, Музеј Града Београда, Историјски музеј Србије, Музеј у Пријепољу), а више портрета на Новом гробљу у Београду и у приватном власништву.

ЛИТЕРАТУРА: У. Рајчевић, „Стаменко Ђурђевић (1888--1941): вајар и књижевник", ЗНМ, 2007, XVIII/2.

В. Грујић