ЂУРЂЕВИЋ, Чедомир

ЂУРЂЕВИЋ, Чедомир, санитетски бригадни ђенерал (Јагодина, 21. I 1867 -- Београд, 23. XI 1940). Студије медицине завршио је у Бечу 1893, где је и специјализирао хирургију (1897--1899). Примљен је у активну војну службу 1893. у чину санитетског капетана друге класе. Био је управник војне болнице у Пожаревцу (1894), лекар у српском конзулату у Скопљу (1895), управник Тимочке сталне војне болнице (1904--1909) и шеф Хируршког одељења Војне болнице у Београду (1909--1912). Током балканских ратова био је начелник санитета у команди Прве армије и шеф хирургије у Војној болници у Београду. У I светском рату обављао је дужности хирурга-консултанта при Штабу Врховне команде и Трећој резервној војној болници у Крагујевцу, као и председника Комисије за сузбијање тифуса при Штабу Врховне команде. По доласку на Крф био је председник Супервизионе комисије Санитетског одељења Штаба Врховне команде, а на Солунском фронту хирург-консултант и шеф Хируршког одељења пољске болнице у Острову (1916). Крајем 1917. постао је шеф Хируршког одељења српске болнице у Солуну и председник Суперревизионе комисије за преглед болесних официра и војника. Током пробоја Солунског фронта радио је као хирург-консултант и шеф хируршких екипа при више дивизијских завојишта. По окончању рата био је на дужностима управника Сталне војне болнице Прве армијске области и члана Војносанитетског комитета (1920--1923), председника Војносанитетског комитета (1923--1924) и управника Сталне војне болнице Прве армијске области (1924--1928). У исто време, поред редовне дужности, био је и председник Испитне комисије за више чинове у санитетској и ветеринарској струци (1924--1925). До пензионисања 1929. био је на дужности начелника санитета Треће армијске области.

А. Животић

Био је један од пет првих српских војних хирурга који су основали пет Хируршких одељења у Војним болницама у Београду, Нишу, Крагујевцу, Зајечару и Ваљеву. Био је активан члан Српског лекарског друштва, Лекарске коморе, члан Главног одбора Црвеног крста Србије, председник Друштва за чување народног здравља, члан Управе друштва за сузбијање рака, Друштва за заштиту деце, Лиге против туберкулозе, сарадник Удружења за културну сарадњу с Енглеском и Америком и „Народне одбране". Често је путовао у Париз, Лондон, Дизелдорф, Берлин и Женеву, где је био представник наше земље у разним међународним удружењима. Највећи део његовог обимног публицистичког рада био је из области хирургије (Напреци у хирургији и општа пракса, Бг 1912), здравственог просвећивања (Борба против туберкулозе у Енглеској (Великој Британији), Бг 1922), комуналне хигијене, медицинске терминологије (Заједнички словенски језик, Свеслав и заједничка медицинска терминологија, Бг 1931) и међународних односа.

Р. Чоловић

ДЕЛА: Пројекат правила Друштва српских лекара, Солун 1918; Балкански покрет и даљи рад Конференције, Бг 1935.

ЛИТЕРАТУРА: В. Кујунџић, „Српски хирурзи", Здравље, 1911, 9; В. Станојевић, „Генерал др Чеда Ђурђевић", у: Споменица СЛД 1872--1972, Бг 1972; Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство, Бг 1992; Р. Чоловић, 50 година Хируршке секције Српског лекарског друштва, Бг 2000; Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.