ЂУРЂЕВДАН

ЂУРЂЕВДАН, празник посвећен Св. великомученику Георгију чија се успомена слави 6. маја (тј. 23. априла по старом, јулијанском календару). Георгије, син богатих и благочестивих родитеља, рођен је 270. године у Кападокији. Отац Георгијев рано је пострадао за Христа, а мајка се вратила у Палестину где је имала велико имање у Лиди (данас Лод у Израелу). Георгије пође очевим стопама, рано ступи у војску, па истакавши се као храбар и добар војник, брзо је напредовао, тако да је већ у 20. години добио чин трибуна и команду над већим одредом војске. За успех у биткама добио је атрибут „победоносац", а цар га је произвео за комита (сапутника), тј. пратиоца, што га је довело у близак круг Диоклецијанових сарадника. До разлаза са Диоклецијаном долази када је цар 303--304. издао четири едикта против хришћана наредивши да се гоне, изводе на суд, муче и убијају уколико се не одрекну Христа. Цркве су рушене, хришћани масовно убијани, како обични верници тако и јерарси: ђакони, свештеници и епископи. Диоклецијан није штедео ни своје најближе: погубио је супругу и кћер. Сатирао је и војску у којој је било пуно хришћана. У таквој ситуацији Георгије је разделио имање својим људима, а онда смело изашао пред цара и признао да је хришћанин. Цар нареди да га баце у тамницу и подвргну мучењу примењујући све облике тортуре: точак, кладе, камен, стругање тела, закопавање у земљу и сл. Све је муке поднео и преживео. Чак су му дали и отров да испије, али га ни то није усмртило. Ово је на присутне деловало у толикој мери да је њих десетак поверовало у Христа и изјавило да се сматрају хришћанима, међу њима царица Александра, жрец Атанасије и неколико присутних сељака. Цар осуди на смрт и своју супругу Александру и Георгија. На путу за губилиште царица издахне, а Георгију џелат одсече главу (303). Све се то дешавало у Никомидији, престоници источног дела царства. Слуге пренесу и сахране тело Георгијево на његовом имању у Лиди. Његова глава касније је пренета у Цариград, а у време Латинског царства у Рим, а рука у Венецију. Убрзо је сматран свецем и већ 367. постојале су цркве посвећене његовој светој успомени, а сачувано је много похвала и беседа у његову част. Служба је с великим славословљем, а ако старешина благослови, служи се бденије. Писци богослужбених текстова су: Анатолије (литијске стихире), Теофан (славник литијских стихира, први канон), Студит (славник стиховних стихира), кир Козма (други канон). У иконографији се представља са копљем у рукама или на коњу како убија аждају, оличење сваког зла и неправде према људима.

Св. Георгије се много пута јављао вернима да им помогне. Грци су га звали „Георгиос Горгос", а Срби су то превели са „Георгије Скоропостижни", тј. брзостижући, онај који брзо стиже у помоћ. У биографији Стефана Немање стоји да се Св. Георгије јавио у цркви пред одлучујућу битку Немање са браћом код Пантина. Његов углед код Срба показује честа употреба његовог имена, како код средњовековне властеле тако и данас у безброј варијаната (Ђорђе, Ђорђије, Ђорђо, Ђока, Ђоко, Ђур, Ђура, Ђуро, Ђурађ, Ђураш(ко), Ђурашин, Ђурђан, Ђурен, Ђурко, Ђурица, Ђуриш, Ђурисав, Ђурђе, Ђурђа, Ђурђанка, Ђурђија, Ђурђевка, Ђурђин(к)а, Ђурђица, Ђурисав(к)а). Jeднa вишегодишња биљка цветница (Convallaria majalis) добила је народно име ђурђевак (ђурђица), чијим се венцима украшавају капије и домови. Једна врста јестиве гљиве (Tricholoma Georgii) која рано стиже (почетком маја пре осталих гљива) названа је ђурђевача.

Празник пада у време Триода, па се може јавити 35 различитих ситуација. Најраније може пасти на Велики петак (пасхално слово #, Васкрс 25. априла), а најкасније у четвртак пете седмице по Васкрсу (пасхално слово А, Васкрс 22. марта). Ако Св. Георгије падне на Велики петак, суботу или на Васкрс, празновање се преноси на Светли понедељак када се комбинује служба светог са пасхалном. Помен пролећа у богослужбеним текстовима подсећа на годишње доба: „Засија благодат пролећа" (друго стихословље на јутрењу). Текстови „Црква Христова цвећем украшена" (стихира по јеванђељу) и „украсимо њега пролећним цвећем" (прва стихира на: „Хвалите...") опомена су да се храмови тога дана украшавају венцем цвећа и зеленим грањем, што је подстакло народ да и своје домове украси венцима пролећног цвећа.

У усменој књижевности постоје ђурђевданске песме које славе долазак пролећа јер Ђ. је међа зимског и летњег времена, представник пролећа. Снег и лед су окопнили, природа оживела, обнавља се животињски и биљни свет, пролеће доноси здравље и весеље људима. Бујање вегетације код сточарског становништва одредило је Ђ. као термин да се јагњад одвоје од оваца које се пуштају из торова и гоне на пашу у планинама, у тзв. бачије. Ђурђевдански уранак је обичај да се на празничну службу порани, јер су у турско време цркве биле удаљене од насеља и скривене у шумама, а после службе сечен је славски колач и приређивано славље у порти цркве. Ђ. је код Срба опеван у песмама, од којих су многе компоноване за вокално извођење, како у народним („На Ускрс сам се родила, на Ђурђевдан се крстила, зато ме зову Ђурђија"), уметничким (А. Шантић, Под врбама: „Сјај Ђурђевске зоре ране падао је са свих страна, а ти крадом газила си у ријеци испод грана"), тако и у савременим (Горан Бреговић, Ђурђевдан је). Уз много радосних Ђ. српска историја памти и несрећне. По предању Турци су на Ђ. упадали на саборе и масакрирали народ. Усташе су о Ђ. 1942. похапсиле у Сарајеву и околини 3.000 Срба да им приреде „Ђурђевдански уранак" пославши их возом у Јасеновац. Стигло их је 2.000, остали су се угушили у вагонима, а спасло их се само 200. Успут је један члан сарајевске „Слоге" запевао „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени". Горан Бреговић је песму обрадио и она је постала планетарни хит на више светских језика, али је садашња генерација заборавила историјску подлогу ове песме. Ђ. посебно славе српски Цигани иако је можда заборављен историјски основ тог празновања. Намесништво Кнежевине Србије донело је 1839. одлуку да се сви Цигани који имају куће и непокретну имовину, тј. који су напустили номадски начин живота сталних луталица, изједначе у правима са осталим српским држављанима. Рок је био Ђ. 1840. када су брисани из харачких спискова и преведени у спискове пореских обвезника, али са свим правима као и остали Срби. Свети Георгије популаран је и ван православља, посебно у Енглеској („Свети Ђорђе спаси Енглеску"). Вук Караџић је у Рјечнику под одредницом Ђурђевдан описао обичаје својих савременика. Ту помиње да се на Ђ. „прије сунца" мушкарци први пут тог лета купају у реци, да се коље прво јагње јер пре тога „не ваља јести јагњећега меса", бере први селен који пре тога нити се бере нити мирише, да тога дана не ваља спавати и сл. Овај светац има свој празник и 16. новембра (тј. 3. по старом календару) као спомен Освећења њему посвећеног храма у Лиди, празник у народу познат као Ђурђиц.

Р. Милошевић

Иако везан за хришћанског Св. Георгија, односно Св. Ђорђа или Св. Ђурђа, како је познат у народу, Ђ. је велики народни празник којим се обележава завршетак зимског и почетак летњег периода који траје до Митровдана. Овај празник је у време војевања против Турака био дан поновног окупљања хајдука, као што су се у дану који је обележавао завршетак тог периода они растајали да би зиму провели код својих јатака. О томе говори и српска народна пословица: „Ђурђев данак хајдучки састанак, Митров данак хајдучки растанак". Истоветност српских и обичаја других словенских народа указује на празник првобитног поштовања дрвећа и биља који је, и под христијанизованом формом прослављања хришћанског свеца, сачувао своју суштину. После божићних, ђурђевдански обичаји су најбогатији и најмногобројнији. Магијским поступцима настојало се да се пренесе животна снага оживљене вегетације на људе, стоку и усеве, па и утиче на побољшање здравља, увећавање плодности и осигурања напретка домаћинства. Венцима сплетеним од ђурђевог цвећа, ђурђевка и млечике, китили су се улазна врата и капије кућа, обори и кошнице, који су остајали на тим местима до Ђ. наредне године. Укућани су се умивали водом у којој је било натопљено магијско биље с циљем обезбеђења здравља и напретка у породици. Уочи Ђ. у посуду с водом стављало се пролећно биље: здравац, дрен, чуваркућа, а посуда се остављала у башти да преноћи испод руже. Ујутру су се укућани умивали том водом да би били здрави и да им кућа буде чувана. Деца су се ритуално шибала дреновим прутом или копривом, млади су се купали у реци и после купања китили се врбовим и лесковим прућем, здравцем и копривом да би напредовали, били здрави и одбранили се од болести. У циљу појачавања сопствене виталне снаге љуљали се о дрену, да би били здрави као он, а девојке се ваљале у зеленом житу да би им коса била бујна. Плодотворна снага посебних биљака настојала се на Ђ. пренети и на усеве и винову лозу тако што су се у њиве и винограде уносиле лескове младице или крстови направљени од ове биљке. На Ђ. су престајале да важе многе календарске забране везане за храну -- до тада је било допуштено да се једе само старо поврће, а од тада се у кућу могао уносити и спремати за јело и млади зелениш.

Ђ. је као празник стоке и сточара називан „пастирском славом". Тога дана истеривала се стока у планине на летњу пашу и свечано смењивала планинка, а нова се китила разним цвећем. Тада се обављала и прва мужа, одвајала јагњад од оваца и престајала да важи забрана једења сточарских производа: млека, сира и јагњећег меса, која је важила због правила поста. Поштовала се строга забрана коришћења млека од оваца којима би угинуло јагње, а ње су се посебно придржавале жене којима су умирала деца. То млеко је сматрано неосвештеним и нечистим, те је просипано у реку. Прва овца одређена за мужу кићена је венцем од траве и цвећа, а посебан венчић био је окачен о посуду или је био над њом да би кроз њега прошли први млазеви измуженог млека. Улогу магијског круга, као заштите од злих утицаја, имали су у ритуалу прве муже и прстен и избушен колач, а млеко је због свог значаја коришћено у народној медицини као превентивно или терапијско средство. Магијским средствима настојало се утицати на плодност и здравље стоке која се шибала прућем и китила зеленилом, а у подне крмила разним биљем. Стока се хранила на посебан начин, напасала се ноћу, уочи празника, по месечини, даване су јој траве убране на Биљни петак (петак пре Ђ.) помешане с травама убраним на Ђ. Храни је додавана со, остаци божићног колача и иситњен колач или венац с прве муже. Припреман је и посебан „сточни колач" који је сечен пре ручка, а његови делови су се користили као средство магијског утицаја на здравље и плодност. У Хомољу је део тог колача одношен у шуму и закопаван у мравињак са циљем подстицања плодности стоке. Свака кућа је на Ђ. први пут у току године клала јагње које је брижљиво припремано за тај чин. Оно је имало жртвени карактер и у заједничком обеду представљало партиципациони реликт колективног менталитета. У Тимочком крају домаћини су доносили у цркву мушко јагње којем су на рогове стављали свеће. Свештеник је након литургије одлазио међу те јагањце којима би се запалиле свеће на роговима, читао им молитву и благосиљао као будуће жртве. Следећег дана обилазио је куће и скупљао коже оних јагањаца које су му припадале као надокнада за прочитану молитву и дат благослов. Чин клања је обављан свечано, тако што би се јагње с венцем око врата претходно покадило. Његовом крвљу, за коју се веровало да је лековита и да штити од болести, мазани су укућани по челу и образима. Кожа јагњета закланог на Ђ. ношена је у ритуалу обилажења села или њива, а по завршетку обилажења закопавана је на оном месту одакле се кренуло, чиме је симболички затваран круг и обезбеђивана заштита од града. Око села би се на Ђ. оборавала бразда како би се сачинио магијски круг као заштита људи и стоке од злих сила и усева од града. Како је Ђ. означавао прелаз из једног временског циклуса у други, тај период неизвесности представљан је опасношћу од злих натприродних сила којима је била изложена и стока. Због тога се посипањем пепела или кокошјег измета око тора она настојала магијским кругом заштитити од вештица или чинилаца који су настојали да јој одузму млеко. На овај дан, ујутру пре сунца, људи су се први пут у години купали у природи. Мушкарци у потоцима и рекама, а жене и девојке би увече доносиле кући омају, воду која прска с воденичног кола, стављале у њу разноврсно биље, а посебно селен, и купале се њоме у башти. Омаја је имала, према веровању, магијску моћ да, као што она отпада од кола, одбија свако зло од оних који се њоме купају. Посебно се делотворним сматрала јутарња роса по којој су се ваљали како би спречили појаву костобоље током године. Веровало се да пре Ђ. није добро брати и мирисати селен, познат и као милодух, односно биљка љубави, а тога дана свако ко је млад узимао би по један његов струк, помирисао га и заденуо за појас или за ђердан. Девојке стасале за удају на Ђ. рано ујутру разним имитативним магијским радњама везаним за имена граба, проса и воде настојале су да подстакну интересовање младића да се грабе за њих, да их просе и да их одведу. С истим магијским циљем брале су траве карактеристичних назива помамник и навала, да би се момци за њима помамили и навалили.

Б. Јовановић

ЛИТЕРАТУРА: М. Алексић, „Ђурђевдан", Православни свештеник, 1904, 15; „Св. Великомученик Ђорђе (Ђурђевдан -- Ђурђиц)", Православни хришћанин, 1922, 4; Д. Недељковић, „Ђурђевданско јагње и `кравај` у Малешеву као партиципациони реликт примитивног колективног менталитета", Вјесник Етнографског музеја у Загребу, 1938, 4; Л. Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Бг 1961; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; В. Ст. Караџић, Српски рјечник (1852), Бг 1986; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001.