ЂУРЂЕВ, Бранислав

ЂУРЂЕВ, Бранислав, историчар, османиста, универзитетски професор (Сремски Карловци, 4. VIII 1908 -- Нови Сад, 26. II 1993). Један од утемељивача модерне школе југословенске османистике. У Београду, на Филозофском факултету, дипломирао је историју и оријенталну филологију 1934. Као ђак Фехима Бајрактаревића, стекао је добру основу из оријенталних језика, да би затим 1937. отишао на усавршавање у Турску, где је уписао постдипломске студије, под менторством једног од најбољих турских историчара, Исмаила Хаки Узунчаршилија. Боравак у Турској користи и за истраживања у Архиву Председништва Владе у Истанбулу. У Сарајеву се 1939. запошљава као кустос-архивист у Архиву Земаљског музеја. Након повратка из заробљеништва 1945, враћа се у Сарајево и наставља са радом у Земаљском музеју, где је руководио турским архивом у звању научног сарадника. Докторску тезу посвећену Црној Гори под османском влашћу у XVI и XVII в. одбранио је у САН 1952. На новооснованом ФФ у Сарајеву почиње да ради 1950, а за редовног професора изабран 1957. Ту ће провести преостали свој радни век. Један је од оснивача Оријенталног института у Сарајеву, његов први директор као и покретач гласила ове институтције Прилози за оријенталну филологију. На његову иницијативу, започео је рад на серији „Monumenta Turcica Historium Slavorum meridionalium illustrantia". И сам се бавио објављивањем османске грађе, у првом реду превођењем дефтера и канун-нама. Такође је био и међу оснивачима Научног друштва, чији је председник 1955--1959. Био је редовни члан АНУБИХ и њен председник (1968--1971). Иако је најпознатији и признатији по својим радовима из области османске историје, значајан део његовог опуса посвећен је и методологији историјске науке. Институционално везан за БиХ, у свом научном раду највише се бавио прошлошћу Србије и Црне Горе под османском влашћу, а издавајају се монографија посвећена Црној Гори у XVI и XVII в. (Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку: прилог једном нерешеном питању из наше историје, Сар. 1953), као и детаљна студија „О војнуцима са освртом на развој турског феудализма и на питање босанског агалука" (ГЗМС, 1947, 2). Иако су његове поставке о положају Црне Горе под османском влашћу као и о војнуцима довођене у питање, па и оштро оспораване, његов допринос развоју знања југословенске османистике је неупитан.

Е. Миљковић

Ђ. се посебно бавио питањима организације турске власти, карактером турског феудализма, положајем хришћанског племства и сеоских старешина за време турске владавине. Написао је више радова о српској православној цркви и о настанку неких црногорских, херцеговачких, брдских и арбанашких племена. Велику пажњу посвећивао је континуитету институција балканских друштава од средњег века до раног раздобља турске власти. Посебно се издваја књига Улога цркве у старијој историји српског народа (Сар. 1964). Већина његових резултата садржана је у дванаест поглавља другог тома Историје народа Југославије (1959--1960). Ђ. је био председник Историјског друштва Босне и Херцеговине, директор Југословенског историјског часописа од покретања 1962. до 1965, редовни члан ВАНУ, члан ЈАЗУ, САЗУ, МАНУ, Друштва за науку и умјетност Црне Горе и ЦАНУ. Био је сарадник другог издања Енциклопедије ислама штампаног у Лајдену и збирке Оријентални извори за историју народа југоисточне и централне Европе објављиване у Москви. Ђ. је био присталица изворне марксистичке концепције историје. Аутор је више радова из области методологије историјске науке. Добитник је више награда, одликовања и признања, од којих су најзначајније награде ЗАВНОБиХ-а и АВНОЈ-а.

М. Маринковић

ЛИТЕРАТУРА: В. Мушета Ашчерић, „Биографија проф. Бранислава Ђурђева"; Библиографија радова проф. др Бранислава Ђурђева, ГДИБиХ, 1974, 20; Б. Нурудиновић, „Библиографија радова академика проф. Бранислава Ђурђева", ПОФ, 1979, 28--29; „Академик проф. др Бранислав Ђурђев", ПОФ, 1980, 28--29; Ч. Попов, „Бранислав Ђурђев (1908--1993)", Годишњак САНУ, Бг 1994: Научно дјело академика Бранислава Ђурђева, Сар. 2010.