ЂУРАЂ ЦРНОЈЕВИЋ

ЂУРАЂ ЦРНОЈЕВИЋ, властелин, обласни господар (? -- ?, после 1503). Најстарији син Ивана Црнојевића. На историјску позорницу ступа последње године очеве владавине као наследник престола. У ноћи 15. IX 1489. са својим људима опљачкао је и запалио село Ластва на Врмцу у знак одмазде за убиство једног Ивановог солара на которској тржници. У првом браку био ожењен Јелом, ћерком албанског властелина Карла Мусакија Топије. На очев наговор други пут се оженио млетачком племкињом Јелисаветом, кћерком Антонија Ерица, али му тај брак није донео очекивану подршку Венеције. Венчање је уприличено у јулу 1490, убрзо након Иванове смрти. Ђ. Ц. је Бајазиту II плаћао харач у висини од 1.000 дуката. Савременици су га описивали као стаситог и лепог човека, љубитеља књиге, вештог ратника и правдољубивог владара. Осим што је господарио Горњом Зетом (крајевима између реке Зете, Никшића, Рисна и ловћенских масива повише Котора и Будве), Ђ. Ц. је држао део Грбља, Црмницу и Паштровиће. Посед грбаљских солана доносио му је скромне приходе. Од оца Ивана наследио је двор, којим је управљао двородржица, док је локална управа била поверена кнезовима и кефалијама. Властелини од земље, 24 угледна човека из катуна и ратничких дружина, судили су у земљишним споровима. При Цетињском манастиру основао је прву штампарију у јужнословенским земљама. Штампарске пресе и други материјал набављао је из Венеције, док је штампање књига поверио монаху Макарију. Прва књига Октоих првогласник завршена је 4. I 1494. Ђ. Ц. се повезао с присталицама француског краља Шарла VIII, господара Напуљске краљевине, међу којима се посебно истицао његов ујак Константин Аријанит, монфератски војвода. Постојали су планови о покретању великог крсташког похода подржаног устанком балканских хришћана против Османлија. Када је за то сазнао, Бајазит II је Ђ. Ц. преко брата Стефана поручио да дође на Порту или да напусти Зету у року од три дана, што је овај и учинио крајем 1496. Отишао је у Венецију и ступио у млетачку службу. У Равени је заповедао одредом од 200 ратника за 40 дуката месечно. Убрзо се побунио против локалних власти, због чега је неколико месеци провео у тамници. После извесног времена пребегао је у Казале ујаку Аријаниту Комнину, с којим је учествовао у нападима на Милано. Ђ. Ц. се 1500. вратио у Турску. Од султана Бајазита II добио је поседе у Анадолији и годишње издржавање у износу од 25.000 аспри. Последњи пут се помиње у новембру 1503. С Јелисаветом је имао двојицу синова, Константина и Соломона, и неколико кћери. Синови су били уписани у Златну књигу млетачког патрицијата и ожењени угледним племкињама.

ИЗВОРИ: Fr. Miklosich (ур.), Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Wien 1858; Rapporti della Republica Veneta coi Slavi Meridionali. Brani tratti dei diarj manoscritti di Marino Sanudo 1496−1533, Venezia 1859?; И. Кукуљевић Сакцински (ур.), Аркив за повјестницу југославенску, V, Зг 1859; Ј. Томић, „Прилози за историју Црнојевића и Црне Горе 1489--1536", Споменик СКА, 1909, 47.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томић, Црнојевићи и Црна Гора (1479--1528): историјска расправа, Бг 1901; Историја Црне Горе II/2, Тг 1970; С. Бојанић, „Неки аспекти традиције Црнојевића у Црној Гори", Средњовјековна историја Црне Горе као поље истраживања, зборник радова са округлог стола Историјског института, Пг 1999; С. Мишић, „Државност и државна управа у Зети Црнојевића", Београдски историјски гласник, 2017, 8.

К. Митровић