ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ

ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ, деспот (око 1375 -- Смедерево, 24. XII 1456). Био је последњи знаменити владар средњовековне Србије, којом је владао 1427--1456. Потицао је из једне од најпознатијих српских породица позног средњег века. Његов прадеда Младен био је војвода, деда Бранко велики севастократор српског цара у Охриду, а отац „господин" Вук, господар Косова, Метохије, Полимља и Пештерске висоравни. Мајка му је била Мара, најстарија кћи кнеза Лазара. Као дечак доживео је Косовску битку 1389, која се одиграла на очевим поседима. Турци и Лазаревићи дошли су главе његовом оцу, чију је смрт дочекао као млад човек, са нешто више од двадесет година. Пошто су после Вукове пропасти највећи део земаља Бранковића запосели Турци и наследници кнеза Лазара, с мајком Маром и браћом Гргуром и Лазаром преживљавао је тешке дане. Успели су да откупе очеву земљу од султана Бајазита I на самом почетку XV в., када је османлијској држави запретила опасност од монголског кана Тамерлана. Заједно с братом Гргуром Ђ. је учествовао јула 1402. у чувеној бици код Ангоре између Османлија и Монгола. Борећи се на страни султана Бајазита I, у крвавом боју, Гргур је допао у монголско ропство, а Ђ. је успео да побегне у Цариград, где га је ујак Стефан Лазаревић „свезао" и бацио у тамницу. Успео је да се ослободи уз помоћ властелина Родопа и да се врати у своју земљу. У њој је сачекао ујаке Стефана и Вука, који су се такође враћали с ангорског бојишта. У околини Грачанице заметнула се битка између Бранковића и Лазаревића. Иако је Бранковиће помагао турски одред, Лазаревићи су однели победу и успели су да се врате у своју област.

У постангорско време Ђ. је водио главне породичне послове. Судбина му је доделила да ускоро остане и једини мушки члан куће, јер му је старији брат Гргур, после повратка из ропства, примио монашки завет и већ 1408. умро у Хиландару. Млађег брата Лазара убили су Турци 1410. У деценији после Ангорске битке, Ђ. је био веран вазал султана Сулејмана I, који је владао европским делом царства. У томе својству, 1409. помагао је побуну Вука Лазаревића против брата, деспота Стефана. Од 1410. до 1412. учествовао је у рату међу синовима султана Бајазита I, па је, излажући се непосредној животној опасности, гоњен по источним пределима Балканског полуострва. Прешао је на страну султана Мусе, који га је, међутим, тровао. Пошто је преболео, успео је да се, уз помоћ млетачке галије, склони у византијски Солун. После силних перипетија, избегавајући турске потере, вратио се у јесен 1412. у Србију. Посредништвом мајке Маре, измирио се с ујаком, деспотом Стефаном, који га „прими као отац са сином многожељеним". Како Стефан није имао деце, знало се да ће наследити српски престо.

Предводећи хришћанску војску, Ђ. је 1413. потукао султана Мусу под планином Витошом у Бугарској. Победа му је омогућила да одложи оружје, пошто су завршене борбе за престо међу Бајазитовим синовима. Под новим султаном Мехмедом I наступила су мирна времена. Омогућила су му да се 1414. ожени доста млађом Јерином (Ирином), која је била из солунске гране византијске царске породице Кантакузин. Њу је вероватно упознао две године раније за време боравка у Солуну. Када се женио, имао је око четрдесет година и то му није био први брак, јер су Дубровчани 1408. писали госпођи Мари помињући „госпођу Јелену, кћер господина Ђурђа". Јелена се касније не помиње у изворима; није ушла ни у Родослов породице Бранковић. У сваком случају, Јерина је стигла у Србију, у којој је остала до краја живота. Запамћена је боље него било која средњовековна владарка, додуше као „проклета". Ђ. је, као господар своје области, у наредним годинама остао веран ујаку деспоту Стефану, што је само водило спајању њихових територија у једну државу. После смрти Балше III 1421. деспот Стефан наследио је Зету, али и тежак рат с Млечанима, који су се утврђивали на источној јадранској обали. Деспот је 1423. препустио ратовање сестрићу Ђ., који се с војском спустио у Приморје. С лукавим противником носио се на бојном пољу и за преговарачким столом. С млетачким представницима је 1423. код бенедиктинске опатије Светог Срђа и Вакха на Бојани склопио мировни споразум. Пошто је на терену остало доста нерешених спорова, следеће године закључио је нови уговор у копаоничкој Плани. Преостала спорна питања решио је новим споразумом, склопљеним 1426. у Вучитрну, у којем је имао свој двор. Током преговора с Млечанима иступао је као представник деспота Стефана, али се, постепено, све више представљао и као самостални господар. После завршених преговора, деспот му је препустио управу над Зетом. У међувремену, Јерина му је родила шесторо деце: синове Тодора, Гргура, Стефана и Лазара и кћери Мару и Кантакузину. У Зету се с породицом преселио августа 1426. У септембру те године, заједно са супругом и децом, посетио је Дубровник, у којем је свечано дочекан и богато угошћен. Већ до тога времена умрла му је мајка Мара, као калуђерица Марина. Надживела је мужа Вука за око тридесет година.

Пошто се разболео, деспот Стефан је, најкасније 1424, представио Ђ. властели и клиру, на државном сабору у рудничкој Сребреници, као будућег наследника српског престола. Али, да би постао нови владар, морао је бити признат и у спољном свету, пре свега у Угарској и Турској, од којих је зависила судбина српске државе. Склапањем уговора у Тати, деспот Стефан се побринуо да га призна угарски краљ Жигмунд Луксембуршки. После изненадне Стефанове смрти 19. VII 1427, Ђ. је постао српски владар. Као зрео човек од око педесет година, почео је да влада Србијом која је била пуна Турака. Најпре се нагодио с угарским краљем Жигмундом, коjeм је уступио Београд, али не и Мачванску бановину, иако је на то био обавезан уговором у Тати. Још теже је било нагодити се са султаном Муратом II, који је од 1425. ратовао у Србији. Ипак, успео је 1428. да склопи мировни споразум. Султан га је признао за српског владара, а заузврат Ђ. је постао његов вазал, обавезавши се да шаље помоћну војску и плаћа харач, који је 1433. износио 50.000 дуката годишње. Ђ. доласком на власт и међународним признањем Србије коначно су уједињене земље Бранковића и Лазаревића, а, како је држао и област Балшића, постао је једини господар сачуваних делова некадашњег Српског царства. Српска држава се поново простирала од Саве и Дунава до Јадранског мора.

Пошто су Угри држали Београд, а Турци Ниш, Крушевац и Голубац, српска држава није имала већих утврђених градова. Зато је Ђ. почео да зида нову престоницу, Смедерево. Дизана је на самом ушћу Језаве у Дунав, у равници, као тзв. „водени град", са основом у облику троугла, а састојала се од Малог и Великог града. Огроман грађевински објекат захватао је површину од око 10 хa, која је оивичена дебелим зидинама, појачаним са 24 куле, висине до 20 м. Сазидан је необично брзо, уз велике жртве владара, а још више његових поданика. Како је радовима руководио Јеринин брат Ђорђе Кантакузин, народ је, за своје патње, окривио њу и њене Грке. У сваком случају, Ђ. је подигао највећу српску средњовековну тврђаву, која, међутим, није могла да заустави турско освајање.

Док је зидано Смедерево, Ђ. је с породицом боравио углавном у летњиковцу Некудим и у Жичи. У току 1433. у Некудиму га је затекао бургундски витез Бертрандон де ла Брокијер. Истакао је да је „веома леп владар и крупан човек". Забављао се у лову са синовима, који су такође „врло лепи". Уз Ђ. је било „доста његових, који су веома лепи и стасити људи и носе дуге косе и браде, јер се сви држе грчке вере". Деспотову пратњу чинило је „око педесет коњаника". Прве две године владе, Ђ. је, као и отац, носио скромну титулу „господин". У лето 1429. крунисао га је деспотском круном Георгије Филантропен, изасланик византијског цара Јована VIII Палеолога.

Под врховном заштитом Порте, Ђ. је успео да прошири своју државу припајањем делова Босне: Сребреници и њеној околини додао је делове Усоре с утврђеним градовима Зворник и Теочак. Док је према босанском краљу Твртку II водио офанзивну политику, према Млечанима у Зети морао је да буде попустљив. С његовим представницима је, августа 1435, у „великој сали за аудијенције" смедеревског двора решио спорна питања, која су реметила миран живот на терену. Обећана му је исплата скадарске провизије од 1.000 дуката годишње, добио је право да довози со у Будву са својих солана у Грбљу, уз услов да дозволи слободан долазак каравана по со у Котор и Скадар. Одрекао се права на Паштровиће и пристао да се Млечанима врате поседи које су присвојили Ђурашевићи. Обавезао се да помогне которском бискупу у обнављању права над католичким парохијама у Србији, с тим да се остави право папи да реши да ли та надлежност припада которском бискупу или барском надбискупу. Заузврат, Ђ. је примио к знању да православни митрополит Зете добија своја права на млетачком земљишту.

Положај деспота Ђ. као владара Србије одређивали су односи између Турске и Угарске. Да би се што чвршће везао за обе стране, уговорио је кћеркама политичке бракове. Старију Мару дао је у харем султану Мурату II, а млађу Кантакузину удао је за Немца Улриха II Цељског, грофа Немачког царства, сродника угарског двора и веома богатог човека. Успевао је да одржи политичку равнотежу првих десет година своје владе, све док 1437. догађаји нису кренули мимо његове воље. Од тада је Деспотовина постала поприште ратовања и освајања. Средином те године Угри су, на своју руку, ударили преко Србије на Турке. Ни крив ни дужан, Ђ. се замерио султану, јер, по њиховом међусобном уговору, није смео дозволити Угрима прелаз преко своје земље када крену против Турака. Зато је Мурат II почео освајање Србије, које се завршило 1439. падом Смедерева. Тако је први пут у средњем веку српска држава потпала под власт Османлија.

Деспот Ђ. је, са супругом Јерином, сином Лазаром, двором, властелом и клиром, у лето 1439. прешао у Угарску. Тражећи помоћ, умешао се у династичке борбе, настојећи да наследницу будимског престола уда за сина Лазара. Она је, међутим, као католкиња, одбила да пође за православца. Пошто се удала за пољског краља Владислава III, за Ђ. су наступили тешки дани. Зато је решио да напусти Угарску, оде у своју Зету и из ње поведе борбу против Турака. Преко Загреба, у коjeм се сусрео с кћерком Кантакузином, Кјође, Шибеника и Дубровника, стигао је у току 1440. на зетску обалу. Тамо су Османлије уцениле његову главу и боравак је постао опасан. Зато је у априлу 1441. побегао у Дубровник. Не знајући куда ће даље, у њему је остао неколико месеци. Ту је стигао глас да му је султан у малоазијском граду Токат ослепео синове Гргура и Стефана. Ужасна породична трагедија оставила је неизбрисив траг на старом оцу. Нарочито га је мучило осећање што му један човек држи у харему кћер и, у исто време, ослепљује синове. То га је учинило несрећним и такав се сматрао до краја живота.

Пошто је у Дубровнику оставио благо у вредности од око 160.000 дуката, деспот Ђ. се у лето 1441. вратио у Угарску. Потчинио се новом краљу Владиславу III и почео да ради на покретању крсташког рата. Не жалећи новца, успео је да, у јесен 1443, заједно с краљем Владиславом III и Јанком Хуњадијем, покрене „Дугу војну". Преко Ниша, Пирота и Софије, војска је продрла до Златице, али се, због јаке зиме, несташице хране и жестоког турског отпора, морала вратити. Мада је Ђ. настојао да војска остане у Србији и обнови поход, исцрпљени ратници стигли су у Будим. Поведени су преговори, који су довели до угарско-турског мира. Деспот је у лето 1444. склопио посебан уговор са султаном. Враћени су му ослепљени синови и цела Деспотовина, што се може сматрати успехом, јер су у прошлости били ретки владари који су успевали да поврате изгубљене државе.

После 1444. деспот Ђ. био је веран турски вазал. Није се више дизао, јер је његова опљачкана и становништвом проређена земља била сенка оне из времена пре пада 1439. Све више се сводила на Смедерево, у којем је столовао и убудуће искључиво издавао повеље. Одбио је да учествује у рату против Османлија, који се завршио тешким хришћанским поразом код Варне у новембру 1444. Пошто није ратовао, 1446. оженио је свог најмлађег сина Лазара, јединог међу синовима који је имао очни вид. Избор невесте пао је на Јелену, кћер морејског деспота Томе Палеолога. Преузета је у Мореји и дубровачким галијама, уз српску пратњу, крајем октобра 1446. довезена у Дубровник. Свечано је дочекана и богато угошћена, а у Дубровник су стигли сватови из Србије, међу којима је било шест војвода. Затим је свадбена поворка продужила у Смедерево, у којем је обављено венчање 18. XII 1446. Том приликом Лазара је крунисао деспотском круном изасланик византијског цара Ђорђе Филантропен, који је 1429. крунисао и Ђ. Тако је Лазар постао очев савладар и будући наследник српског престола.

Везан за Грке, деспот Ђ., иако у тешком положају, помагао је све угроженији Цариград: два натписа сведоче да је 1447/1448. обновио једну кулу и део градских зидина. Познајући огромну турску силу, није хтео да се придружи недовољно припремљеном походу Јанка Хуњадија, којег је, октобра 1448, тешко поразио цар Мурат II на Косову. Српски народ је опевао угарску погибију, а, као синоним сваког пораза, настала је и вековима се одржала изрека „прошао као Јанко на Косову". Пошто се Хуњади, током спуштања с војском на југ, понашао кроз Србију као да иде кроз непријатељску земљу, деспот Ђ. га је, у повратку, заробио и затворио у смедеревску тамницу. Пустио га је крајем 1448, али је остало њихово међусобно непријатељство, највише због заузимања деспотових поседа у Угарској. Поведени су преговори, уз посредништво угарских барона. Уговор о миру је склопљен и о њему је 7. VIII 1451. у Смедереву издата свечана повеља. На почетку текста истакнуто је да се прекидају непријатељства између деспота Ђ. и Јанка Хуњадија, а договорено је да се Ђ. унука Јелисавета, кћи Кантакузине, уда за Хуњадијевог сина Матију. Подвучено је да ће и после удаје остати у православној вери. Одређено је да Хуњадију припадну поименично наведена Ђ. добра у Угарској и да деспот на својим угарским поседима поставља за кастелане и чиновнике само Угре. На крају је истакнуто да престаје свака мржња између породице деспота Ђ. и губернатора Хуњадија.

Иако је склопио мировни уговор с Јанком Хуњадијем, за деспота Ђ. и цео српски народ наступила су још гора времена баш 1451, када је на турски престо дошао млади, даровити и лукави султан Мехмед II. Мада је вратио оцу маћеху Мару Бранковић, његов главни циљ био је да покори преостале балканске хришћанске државе. Први је на реду био Цариград, који је раздвајао његове азијске и европске поседе. Заузео га је 29. V 1453. Као веран вазал, Ђ. је морао да пошаље султану војну помоћ. Пад византијске престонице дубоко га је потресао: када је примио тужну вест, затворио се у собу и три дана никога није себи пуштао. Колико је био тежак његов положај показује чињеница да је морао да пошаље званично посланство и честита султану на великом успеху. Добро је знао да иста судбина чека њега и његов народ. Зато је предузео дипломатске кораке да покрене европске државе на крсташки рат. Упутио је дубровачког властелина Јунија Градића у Италију. Тражио је помоћ од млетачког дужда Франческа Фоскарија, миланског војводе Франческа Сфорце, римског папе Николе V и напуљског краља Алфонса Арагонског. Градић је лепо примљен на свим дворовима, али је добио само обећања. Турци су већ 1454. почели да освајају Србију, а 1455. заузели су Ново Брдо и целу област Бранковића. Деспоту Ђ. остале су само некадашње земље Лазаревића. Тражећи помоћ, посетио је 1455. Будим и Беч. Како је није добио, морао је да и званично призна султаново освајање јужног дела своје државе. Угри су чак покушали да га убију крајем 1455. у граду Купинику, одсекавши му неколико прстију, док се дрхтавом, старачком, руком мачем бранио. Дочекао је да му следеће године у Београду убију зета Улриха II Цељског, а онда је и умро, скрхан и напаћен, као и његов народ с којим се поистоветио.

Деспот Ђ. био је око три деценије стожерна личност међу преосталим балканским хришћанским господарима. Успевао је да се одржи, јер је био један од најбогатијих људи свога времена. Нарочито је имао велике приходе од рудника. Само у Новом Брду копало се руде у вредности од 200.000 дуката годишње, а ту су били још Сребреница, Рудник, Трепча, Зајача, Крупањ, копаонички рудници. Србија је била велик извозник метала, нарочито сребра, који су били веома тражени на европском тржишту. Имала је значајну пољопривредну производњу и развијену трговину, у којој су изузетно важну улогу играли Дубровчани, који су је привредно повезивали с напредним подручјем Средоземља и уопште Европе. Деспот Ђ. им је био изузетно наклоњен. Штитио их је на Порти када су ратовали против босанског војводе Радослава Павловића и херцега Стефана Вукчића-Косаче. Два пута им је (1428. и 1445) потврдио трговачке повластице, а неке је примио у своју службу, давши им високе положаје у управи и дипломатији. Међу српским средњовековним владарима био је, заједно с царем Душаном, највећи пријатељ Дубровчана. Друга његова слабост били су Јеринини Грци. Откупљивао их је из турског ропства после пада Солуна 1430. и након пропасти Цариграда 1453. Тако су се Дубровчани и Грци увукли у управни апарат Деспотовине, што је могло изазвати подозрење српских поданика. Као истински хеленофил и приврженик источне хришћанске вере, био је заштитник исихаста, православних монаха, својеврсног мистичног правца, који су, бежећи од Турака, стигли у Србију из грчких и бугарских крајева. Примао их је и штитио и они су давали тон духовном животу у Деспотовини тога времена. Деспот Ђ. није послао представнике на унијатски сабор у Фиренци 1439. Одбио је 1455. да, на позив фрањевачког фратра Јована Капистрана, пређе на католицизам. Био је образован човек, а његова смедеревска престоница брзо је постала научно и културно средиште српске државе. Поред преписивања и превођења књига, у њој су настала разна оригинална дела. Ту су се нашли и многобројни рукописи на српском, грчком и латинском језику, настали на разним странама хришћанске екумене. Неки образовани Срби, Грци и Латини имали су своје библиотеке. Њу је имао и деспот Ђ., а састојала се од дела књижевне, историјске и богословске садржине. Деспот Ђ. је и као човек импоновао савременицима. Увек поносан на своје високо порекло, брадат, с дугом косом и брковима, у свом раскошном, пуном симболике, деспотском оделу, био је, по речима савременика, „стасит и достојанствена изгледа", „достојан дубоког поштовања... беседом пун ауторитета, телом величанствен". Био је последњи велики Србин средњега века.

Смрт деспота Ђ. била је тежак ударац за чланове његове породице и за цео српски народ. Сви су га од срца оплакали, а непознати песник, из смедеревског књижевног круга, опевао је његову смрт у посебној „Тужбалици". Она представља плач или надгробно слово над мртвим Ђ. Сва од мисли, „Тужбалица" је прожета осећањем туге и пораза, искреном жалошћу и дубоким болом. У својој врсти, представља један од најбољих текстова српске средњовековне књижевности.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. Мијатовић, Деспот Ђурађ Бранковић, I--II, Бг 1880--1882; К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; Историја српског народа, II, Бг 1982; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; „Деспот Стефан Лазаревић и 'господин' Ђурађ Бранковић", ИЧ, 2008, 56.

М. Спремић