ЂУР

ЂУР (Győr), град у Мађарској. Прва већа заједница Срба насељена је у Ђ. вероватно у другој половини XV в., када је известан број српских пребега из Турске врбован за војну службу у речној флоти угарског краља Матије Корвина. Део ових војника био је распоређен у гарнизонима на Горњем Дунаву (Коморан, Острогон, Ђ., Будим, Српски Ковин), чиме је створено језгро најсеверније српске дијаспоре у Угарској. Није познато да ли се одржала током османско-хабзбуршких ратова у XVI в. или је изнова формирана каснијим сеобама, али је извесно да су Срби с Горњег Дунава, као војници речне флоте (насадисти или шајкаши), учествовали у већини ратова које су угарски владари водили до средине XVIII в., када су поменути гарнизони укинути. О пореклу и демографској структури српске заједнице у Ђ. мало се зна. Неки извори указују да је Павле Бакић, командант горњедунавских шајкаша са седиштем у Ђ., у раздобљу између 1529. и 1536, подстицао досељавање мањих група Срба из Срема. На земљишту ђурског каптола у тзв. Новој Вароши (мађ. Újváros), где се и данас налази барокна српска црква из XVIII в., после Дугог рата (1593--1606) насељено је неколико стотина српских војника из Баната, а у трећој деценији XVII в. мања група Срба из Српског Ковина (мађ. Ráckeve). За разлику од Срба из Будима и Коморана, ђурски Срби су у првој половини XVIII в. били мала заједница, без знатније улоге у политичком и културном животу угарских Срба. Услед интензивног досељавања мађарског становништва, од почетка XVIII в. постепено губе утицај и у Ђ., где је пописом из 1720. регистровано 45 српских, 542 мађарска и 221 немачко домаћинство. Према попису из 1784--1785, Ђ. је имао око 13.000, а 1857 -- 15.746 становника, од чега само 74 житеља православне вероисповести.

Н. С. Шулетић

Ђ. је био насељен већ пре наше ере, а до IV в. н.е., у римско доба, развио се у знатније градско насеље. У време првог крунисаног мађарског владара Иштвана постао је црквено и административно седиште шире подунавске области. Присуство Срба шајкаша, војника у дунавској флоти мађарских владара, забележено је у граду већ у другој половини XV в. У првој половини XVI в. краљ Фердинанд је поставио Павла Бакића за врховног заповедника шајкаша, а доделио му је и Ђ. Био је под турском влашћу само од 1594. до 1598, а све до краја XVII в. имао је кључну улогу у заштити територија које су остале под контролом Хабзбурговаца.

Срби су у Ђ. имали своју цркву већ у XVI в. На месту те цркве средином XVII в. саграђен је нови и нешто већи храм. За њега је 1660. насликана и позната икона Богородице Одигитрије коју је наручио коморански и ђурски шајкашки капетан Петар Монастерлија. Око 1730. обновљена је стара црква у којој је у то време служио и проповедао и Гаврило Стефановић Венцловић. По свему судећи, црква је крајем XVIII в. била већ у изузетно трошном стању, па су богати ђурски трговци одлучили да се сагради нова црква. Црква је грађена у духу познобарокног еклектицизма, а иконостас је подигнут почетком XIX в. Дуборез је рађен спајањем класицистичких и рокајних решења, док је иконе у духу наступајућих класицистичких схватања насликао бечки мајстор Антон Кухелмајстер.

К. Вуковић

ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до укидања Потиско-поморишке границе (1703), Н. Сад 1929; Д. Ј. Поповић, „Војводина у турско доба", у: Д. Ј. Поповић (ур.), Војводина, I, Н. Сад 1939; Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, I, Н. Сад 1957; Д. Давидов, Споменици Будимске епархије, Бг -- Н. Сад 1990; „Срби у Коморану и Ђуру: поводом боравка Гаврила Стефановића Венцловића", Рачански зборник, 1997, 2.