ЂУМРУК

ЂУМРУК (тур. gümrük), извозна, провозна и увозна царина, али и такса коју произвођач плаћа на робу коју донесе на пијацу или у варош; пијачарина, трошарина (ђ. чаршијски). Хатишериф Порте од августа 1830. регулише и ђумручке таксе „на еспапе, кои ће излазити из ђ. Београдског, да иду у друге пределе, оне ће се за унапредак присајединити с утврђеним данком реченог народа, и то плаћање одсеком битће поверено попеченију књаза Милоша". Одредбе Хатишерифа од новембра 1833, такође, регулишу ђ.: „Турци, а тако и Срби, плаћајући таксе ђумручке, уживаће у Београду савршену слободу трговања, и овај ђ. предаваће се Србима". Средином XIX в. данак и ђ. су чинили 84% целокупног државног прихода Србије. Све док Србија није постала самостална држава, она није могла наплаћивати ђ. на увозну робу. Када је Србија 1843. издала царинску тарифу, Аустрија јој је оспорила право царинске аутономије јер „својство правити или модифицирати ђумручке тарифе превасходи из права суверенитета". Аустрија је истакла да за Србију важе њени уговори с Портом из XVIII в. по којима се на робу из Аустрије наплаћивало само 3% од вредности, а то је Ферманом од 1846. потврдила и Порта. Осим увозне царине коју Србија није могла наплаћивати на аустријску робу, слична ситуација је била и с провозном царином. Никаква царина се није могла наплаћивати за робу која је ишла преко Србије у Цариград, Солун, Једрене или која је из тих места вожена у Србију. Србија је могла наплаћивати само извозне царине. Тако је, ради повећања царинских прихода, Влада Србије подигла 1856. извозну царину, на свиње од два на три цванцика, по пару. Све док Србија није постала самостална држава, није могла наплаћивати ђ. на увозну робу. Србија је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. уз извесна ограничења. Одредбе члана XXXVII Берлинског уговора обавезивале су Кнежевину Србију да не наплаћује никакве транзитне таксе за превоз робе преко њене територије. Овим уговором било је одређено и да се „до закључења нових споразума у Србији неће ништа мењати у постојећим трговачким односима Кнежевине са другим земљама". На тај начин је Србија обавезана да поштује трговинске уговоре за транзитну трговину. Ове уговоре је у име Србије закључивала Порта пре признавања њене независности.

ЛИТЕРАТУРА: В. Петрић, Из правне историје народа Југославије, Бг 1968; Историја српског народа, I/5, Бг 1981; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838--1858), Бг 1990; Д. Јевтић, Д. Поповић, Историја држава и права југословенских народа, Бг 1991; Љ. Кркљуш, Правна историја српског народа, Бг 2007.

И. Бабић