ЂУЛСКА ЕПАРХИЈА

ЂУЛСКА ЕПАРХИЈА, епархија на простору Мађарске, са седиштем у Ђули, у Ердељу. Настала је касније у односу на остале епархије на том простору, јер су Доњи Кереш и Ђула у Бекешкој жупанији освојени тек у време похода султана Сулејмана на Сигет (1566). Оснивање епархије везује се за влашког војводу Михаила II Витеза крајем XVI в., када је јенопољски архиепископ Сава I пренео седиште у Ђулу где су његови рођаци подигли цркву од камена. Епархија је вероватно основана одлуком султана, којем је одговарао већи број епархија због већих дажбина. Попуњавање епископског трона вршено је „на основу арза патријарха Пећи, и на основу узвишеног фермана". Епископ Ђуле плаћао је султану за свој берат 10 дуката. Ђула је наведена у попису области под јурисдикцијом патријарха Пајсија у берату који је 31. V 1615. добио од султана. Турски документи показују да су пре 1640. Ђ. е. и Липовска епархија спојене у једну са рангом митрополије. У складу са рангом повећан је пешкеш који је износио 14 дуката. Тачно на стогодишњицу оснивања Липовске митрополије, a основана је после пада Баната под турску власт (1552), Ђула се издвојила из њеног састава и наставила самосталан живот. Епархија и њени епископи морали су да издрже велику борбу против протестантизма. Одлуком Ердељског сабора Срби и Румуни били су присиљавани да пређу у калвинизам, с којим циљем су им у школама и црквама наметане калвинистичке књиге. Овоме се одлучно одупирао митрополит Данило, због чега је збациван, али је ипак опстајао. Протестантизам је наметао кнез Ђeрђ II Ракоци, позивајући се на католичко-протестантско начело cuius regio, illius religio („чија је земља, његова је и вера"), које је прокламовао Аугзбуршки религиозни мир, потписан 1555. од стране протестаната и римокатолика. После сеобе Срба и организације Крушедолске и Кaрловачке митрополије Ђ. е. се не помиње јер је Ђула припала Темишварско-јенопољској епархији.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", Глас САНУ, одељење историјских наука, 1980, 2.

Р. Милошевић