ЂУКНИЋ, Илија

ЂУКНИЋ, Илија, ђенерал, државни саветник (Калањевци код Љига, 20. III 1839 -- Београд, 5. XI 1911). Ступио је у Артиљеријску школу 1856, коју је завршио 1861. У чин мајора унапређен је 1874, потпуковника 1876, пуковника 1883. Пензионисан је као почасни ђенерал 1894, активиран 1895, па пензионисан 1900. Поново је активиран 1903, после два месеца постао је државни саветник, да би 1910. био коначно послат у пензију. Командир вода, ађутант батаљона, па заступник и командир батерија био је до 1874, командант 3. артиљеријског пука до марта 1876, начелник артиљерије Шумадијске дивизије и командант Шумадијског артиљеријског пука до новембра исте године, начелник артиљерије Шумадијског кора и командант Шумадијске артиљеријске бригаде до октобра 1878. Потом је био командант Београдске окружне војске до 1879, Ибарске дивизије до 1883, Дунавске и судија Војнодисциплинског суда 1883, Дунавског артиљеријског пука до фебруара 1885, Тимочке дивизије до 1886, када се истакао у српско-бугарском рату, потом Дунавске до 1889, начелник Инвалидског одељења Министарства војног 1890. Инспектор артиљерије био је до 1894, а уједно председник испитних комисија за чинове официра и Војнокасационог суда (1890--1891), командант Тимочке дивизијске области од 1895, Шумадијске од 1898, председник Артиљеријског комитета 1900. и командант Моравске дивизијске области 1903. Сарађивао је у Ратнику 1884. Добио је највиша домаћа одликовања: Орден Милоша Великог II реда, Белог орла III и IV реда, Таковског крста са мачевима II и III реда, као и инострана: Орден Франца Јозефа II реда и румунске круне I и III реда.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Историја српско-бугарског рата, I--II, Бг 1908; Политика, 24. X 1911, 2, 3; Слога, 1911, 4, 44; Српска војска, 1911, 4, 37; Ж. Живановић, Политичка историја Срба у другој половини 19. века, I--IV, Бг 1923--1925; Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; М. Ж. Живановић, Пуковник Апис. Солунски процес 1917 (1903--1918), Бг 1955; М. Милићевић, Љ. Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 2003.

В. Иветић