ЂУКИЋ, Светомир

ЂУКИЋ, Светомир, дивизијски ђенерал, спортски функционер (Ражана код Ужица, 29. V 1882 -- Дуизбург, 19. X 1960). Завршио је 31. класу Ниже и 15. класу Више школе Војне академије. По завршетку школовања био је на дужностима командира вода, чете и ађутанта у 17. пешадијском пуку Дринске дивизијске области. Током балканских ратова (1912--1913) командовао је четом и привремено батаљоном у 7. пешадијском пуку Дунавске дивизије првог позива. За време I светског рата командовао је батаљоном 7. пешадијског пука првог позива у саставу Одбране Београда, а на Крфу је био командант места (1917--1918), активно радећи и на припремама Солунског процеса. По завршетку рата, прво је био на служби у Штабу Четврте армијске области, а потом помоћник команданта у 28. и 35. пешадијском пуку и на служби у Наставном одељењу Главног Ђенералштаба. Од 1929. био је командант пешадије Босанске дивизијске области, помоћник команданта Врбаске дивизијске области, начелник 1. одељења Инспекције Земаљске одбране, командант Осјечке дивизијске области, помоћник команданта Треће армијске области и командант Вардарске дивизијске области. Пензионисан је 1940, а реактивиран почетком априла 1941. Након капитулације Војске Краљевине Југославије приступио је Равногорском покрету и 1943. био именован за члана Одбора за координацију рада с Бугарима, а потом и за команданта „Северних покрајина". Априла 1945. преговарао је с вођством НДХ о сарадњи и преласку снага Југословенске војске у отаџбини на запад. Од 1945. живео је у емиграцији, у Дуизбургу.

А. Животић

Био је свестрани спортиста, учесник и организатор спортских такмичења, а на првим „пешачким утакмицама" у Србији 1906. на стази од Ваљева до Јовања и натраг (око 10 км) заузео је друго место. Био је вежбач и члан управе у Витешком друштву „Душан Силни" у Ваљеву, а у Београду с групом истомишљеника 1910. основао је Српски олимпијски клуб, постао први директор његовог Извршног одбора и 1912. вођа прве олимпијске делегације Србије на V летњим олимпијским играма у Стокхолму. Српски олимпијски клуб је тада као Олимпијски комитет Краљевине Србије признат од стране Међународног олимпијског комитета, а Ђ. је постао члан МОК (1912--1948). На оснивачкој седници Југословенског олимпијског одбора 1919. изабран је за потпредседника и у тој функцији био вођа олимпијских тимова Југославије на олимпијским играма у Антверпену 1920, Паризу 1924, Амстердаму 1928. и Берлину 1936. Пошто после 1945. више није могао да представља југословенски спорт, поднео је оставку на чланство у МОК 1948. Посмртни остаци Ђ. пренети су из Немачке и положени у гробницу у порти ражанске цркве 2002. Носилац је Споменице краља Петра I, Споменице из српско-турског рата 1912, Споменице из српско-бугарског рата 1913, Албанске споменице 1915. и Споменице рата за уједињење и ослобођење 1914--1918. Одликован је Сребрном медаљом за храброст (1913), Златном медаљом за храброст (1914), Орденом Белог орла са мачевима IV (1921) и V реда (1925), Орденом југословенске круне III реда (1930), Орденом Белог орла IV реда (1937), као и пољским орденом Полонија ретистута II класе. Златна плакета Атлетског савеза Србије додељена му је постхумно 1992.

Ж.ивко Баљкас

ДЕЛА: Битка на Битољу. Утисци и белешке, Бг 1913; Командант на терену. Решавање задатака у рату, на маневру, ратној игри или на карти, Бг 1923; Тамо далеко... Историски роман из одступања српске војске преко Албаније и Црне Горе, са Солунског фронта и повратак у отаџбину, Бг 1929; Људи чврсте руке, Сар. 1930; Младој Југославији, Бг 1931; Дисциплина, морал, част, Бг 1934; Мемоари, 1--2, Бг 2014, 2015.

ИЗВОР: Војни архив.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица 75-годишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; Сто биографија, II, Бг 1972; С. Ивановић, Л. Чолић, Ко је дивизијски генерал Светомир Ђукић, Бг 2002; М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)